Jadne moje uši. Šta su sve morale da istrpe, dobro je da su još uvek na glavi. Lepo je kada sedneš i opustiš se uz probranu muziku, kao što to radimo ovde. Obično razgibaš i glavu i telo. A da bi do toga došao, moraš da čuješ mnogo više loših i dosadnih stvari nego dobrih.
S godinama postaješ ovisnik pa, kao i svaki narkoman, tražiš jači fiks. A kako godine prolaze, sve si izbirljiviji i teže pronalaziš ono što ti je potrebno. Industrija zabave i reciklaža rade punom parom pa je sve manje nove muzike kojoj se navraćam. Mislio sam da me ništa više u tom svetu ne može iznenaditi.
A onda se, pravo niotkuda, pojavilo nešto što me potpuno razbucalo.
I odosmo nas trojica u neki inkognito stan na Limanu 1, sa tri provere dok nismo pušteni u krug. A onda, blamaža: “veletrgovac” nije mislio da će trojica doći pa birati komad po komad, nego je to pravilo važilo za one koji uzmu po pet primeraka od svakog CD-a iz ovog, ovog i ovog reda, pa po deset iz ovog i konačno, da se popuni do stotke, ajde-de, izaberi još tih pet… Ali, lik nas je ispoštovao°, da ne kažem da je izdržao tih sat vremena biranja.
I taman kada sam kresnuo cigaretu & ovo sokoćalo na kome pišem, ćerka uključi TV. Jutarnje vesti me ugasiše u momentu: Pride se neće danas održati, ali sinoć su aktivisti ipak izašli na ulice, Savet EUrope je duboko ožalošćen, a i ostali važni svetski čimbenici… Kao da je to najvažnija stvar u životu. Da se razumemo – nemam ništa protiv 
