Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Da se malo odmorim(o) od Duge Cevi…
Dok sam pravio tu kružnu turneju po Bosanskim Emiratima, nisam koristio samo Dugu Cev. Bilo bi nehumano da sam propustio neke kombinacije svetla i motiva, pa sam izveo i nekoliko nužnih kič-pejzaža. Da bude mimo sveta, potrudio sam se uz pomoć nekih filtera za obrt u monohromatsku sliku.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-89): 27. septembar 2013.”
Odlika svih državnih tvorevina, od kao-fora-demokratskih SAD do Sirije u građanskom ratu, jesu povremeni napadi apsurda
Bezuslovno je obavezno da se svuda i na svakom mestu, u većoj ili manjoj meri, pojave situacije, mišljenja, ljudi… koje ispoljavaju sve osobine sumanutosti. Ko je pogledao makar jedan The Colbert Report jasno mu je da zrelost državnih institucija nema nikakve veze sa svojevrsnim odrazumljenjem koje povremeno spopada relevantne pojedince, pa i ceo sistem.
Danas bih napisao baš nešto dobro, ali srce mi se steglo, a ruke ne slušaju. Da li je to zbog same ove pesme, izuzetne žene koju sam imao sreću da upoznam ili činjenice da je i moja kosa dobila boju srebra, ne bih baš znao reći.
Autor i moj duhovni brat će to bolje objasniti.
Čoveku je trebalo nešto što će mu pomoći da dostigne monumentalnost teme koje se prihvatio. Rezultat je bio iznenađujući.
Čak i kad bih imao komentar, verovatno bih ga brzo zaboravio. Ovo je zona u kojoj posvećeni autor najzad dotiče kraj fotografije: nema dalje.
Ama, nije bitna mešalica naturalis vulgaris, nego zbivanije zbog nje.
Krenem u servis po kola, taman deset minuta laganog hoda, pa čime da se zabavljam nego da ponesem Dugu Cev. Da mlataram malo ulicom – em volim žanr, em je red da smestim to staklo u zonu rutinske upotrebe. I nije da nije, naučio sam da gledam u vidu kompresovane perspektive, sad se neki kadrovi nameću, a slučajne scene je lakše izdalje. Klik ovamo, klik onamo i:
– Dobar dan. Zašto ste slikali moju kuću?
– Molim? – upitah iskreno lika na biciklu.
– Tamo, ona kuća na uglu. Da niste iz komunalnog, pa posle da me zajebavate što mi je skela za malterisanje ostala dva dana duže.
– Aman, bre čoveče, nisam skelu ni slikao, nego mešalicu, preko pola ulice. Gledaj!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-88): 26. septembar 2013.”
Kada je Šef proglasio letnju pauzu, laknulo mi je. Mislite da je lako skoro svakodnevno pisati? Odmah da vam kažem, nije. Razmišljam na onoj vrućinčini šta posle pauze, pa krenem da šaram po Cevki bez cilja, valjda ću da smislim nešto. Sve mi se javljaju neke opksurne pesme, nije za širu publiku, a onda, ni sam ne znam kako, počnem da tripujem o domaćoj glazbi. Sad, da li je glazba ili muzika, ko će to znati. 
Najbolje da se nađemo na pola puta, geografski. 
Napravite pauzu, vrlo kratku: 60 sekundi.
Jedna vrlo, vrlo dobra ideja: napraviti video koji je dovoljno kratak da vam ne zauzme značajno vreme dok se ujutru spremate za novi dan, a koji je dovoljno upečatljiv da vam pomeri sistem vrednosti barem malčice, ovako malo, ovolicko.
Evo primera.
Nastavite sa čitanjem… “Kako video od 60 sekundi može da promeni vaš dan”
Da se ne raspričam previše: izvinite, nemam vremena. Takva epizoda.
Krenem ja tako na jedno od mojih standardnih mesta za lov na detalje u ataru, kad ‘oćeš: prerovali dupli pružni prelaz, pa ostavili tako. Nigde žive duše. Kola ne mogu da prođu, a i biciklom bi moglo samo nakrkače. Jebote, pružni prelaz postao pružna barikada. Welcome to Serbia. Šta ću, aj’ da okrenem. I u poslednjem času ugledam scenu vrednu Duge Cevi.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-87): 25. septembar 2013.”
