Na mojoj opštini su izbori za manje od mesec dana.
Nedeljom volim da sabajle (po merilu nekog ko je na pragu srednjih godina, ne po penzionerskom časovniku) potegnem u bakaluk. Prvo pijaca, koja mi je samo par frtalja od habitata, gde se prvo kod Dragana snabdem sremskim sirom, a onda kod neke leskovačke ekipe prebiram šta ću turiti u njega: svež bosiljak, vlašac ili sremuš, šta već imaju na raspolaganju tog dana. Onda do pekare, odakle me put natrag navodi pored lokalnog Maxija. Zgodno mesto, navraća svet, a pritom ima plato ispred taman za postavku pultova i punktova raznih stranaka i udruženja koji bi da me prosvetle šta mogu učiniti za moju dušu i telo (biračko). Ne usporavam korak, već na njihove ljubazne provokacije odgovaram preko ramena:
– Da li ste čuli za “Dveri”?
– Na žalost, jesam.
ili
– Da li znate za opasnosti genetski modifikovane hrane?
– Da li vi znate za opasnost od onih koji pričaju o opasnosti genetski modifikovane hrane?
Ulazim u stan, raspoređujem štogod po frižideru, štogod po kuhinjskom pultu, seckam svež vlašac i ređam u posudu jedan red sremca, jedan vlašca… Utom mi neko zvoni na vratima. Otvaram ih onom jednom rukom što nije umazana i zatičem nasmejanu bakicu u pratnji nasmejanog mladića u odelcetu s kravatom vezanom u slabaški čvor (Jehovini svedoci nikada nisu savladali veštinu vezivanja “vindzora”, ni čitavu deceniju otkako je nošenje kravata ispalo iz mode):
– Da li ste znali da postoji i život posle smrti?
– Naravno da znam, upravo čitam Gejmenovu “Nikadođiju”.
Ostavite me bre više na miru, ljudi…
