Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Obožavam stop motion filmsku animaciju… valjda zato što je to bila jedina metoda da se u filmovima ožive čudovišta u doba kada su počele da me interesuju druge stvari s malog ekrana sem crtaća u 19:15. Omiljena scena bila mi je borba s kosturima u “Jasonu i Argonautima” 
Majstorski, nemam reči.
Dan po dan, rat po rat, mir po mir, (zima, leto, zima, leto, i eto tebe napolju – govorio je stražar Borislavu Pekiću), prošlo je dve stotine godina od rođenja Radivoja Tomova Petrovića, aka vladike Rada, aka Petra II Petrovića Njegoša.
Ovaj tekst je pokušaj da se delo tog čoveka prikaže trezveno, koliko god je to moguće, jer tolike godine očigledno nisu bile dovoljne da se prašina slegne i omogući jasan pogled na Njegošev rad. Razlog za ovo je pre svega odnos Srbije i Crne Gore, dve sada nezavisne, međunarodno priznate, suverene države koji uporno, kroz povremene nalete agresije, upada u histerično blato poluistina. Počnimo, pre svega, od postavljanja Njegoša u tačne prostorvremenske koordinate. Setimo se, veoma ukratko, Srbije i Crne Gore tog vremena.
Bokserski ustanak bio je jedan od važnijih događaja u modernoj istoriji Kine, u poslednjoj godini 19. i prvoj godini 20. veka. Prvenstveni cilj ove pobune, koju su pokrenuli pretežno pripadnici Han populacije, bio je proterivanje “stranih đavola” sa kineske teritorije, ali i vraćanje na vlast dinastije Ming i zbacivanje mandžurijanske manjine s vlasti. Nekoliko stotina stranaca je ubijeno, rušene su crkve i škole, ali intervencijom međunarodnih sila ustanak je relativno brzo ugušen i Kina je bila primorana da plati veliku ratnu odštetu.
Zanimljiva je činjenica da sam, pre nešto više od dve godine na nekoj konferenciji u Amsterdamu imao prilike da ćaskam s grupom kineskih biznismena. U razgovoru smo se dotakli istorije i bio sam iznenađen da nijedan od njih ne samo da nije imao pojma, nego nikada nije ni čuo za ovaj događaj. Nezainteresovanost ili kineska cenzura istorijskih knjiga, elektronskih medija, pa i Interneta, nisam saznao razlog.
Niti znam zašto je bend koji svira ovu pesmu nadenuo sebi taj naziv, no prave dobru muziku pa i nije toliko bitno.
Postavite prst na ekran tamo gde se nalazi prva kesa s leve strane i pratite uputstva voditelja. Kada kaže “Move one”, pomerite prst na bilo koju kesu levo ili desno od one na kojoj se nalazite. Na kraju će preostati samo ona ispod koje je lutka.
Sablasno, ha? 
Hajde da vidimo kako to lutka kontroliše naše umove.
Eto, ponovo imam problem sa rečima. Taman sam hteo da nađem reference na srpskoj Wikipediji kako bi svima bilo lakše da prate šta to ja pišem, a ono – nema. 
Ne mogu da se načudim, reči imperijalizam/kolonijalizam, toliko odomaćene u našem narodu, za kojima se lako poseže za kafanskim stolom, kao da ne postoje u srpskom jeziku. Šta bi na to rekli drugovi Marx & Engels, ne znam, a druga Lenjina i da ne pominjem. 
Verovatno se prevrću u grobu! 
Ja živim u državi u kojoj su banane jeftinije od jabuka (valjda zato što ih ima više) i gde je grejanje na struju jeftinije od gasa (valjda zato što je ima više). No, šta ćemo sa onima koji su osuđeni na centralno grejanje? Šta ako grejanje, daleko bilo, ne krene na vreme?
Pa, u tom slučaju slede male kućne čarolije…
Изгледало је да су чудо од једног хита. И стварно, после “Саосећања” (а не оно како су преводили) они су, некако, нестали.
Међутим… неколико година касније, падне ми шака њихов други албум. И испостави се да сам био у праву, али не и при парама. Провео је довољно дана на мом грамофону да га научим напамет, а опет недовољно да скупим паре и да га купим од тог типа, купио га је неко други.
Ретка птица je један замало велик бенд, што се види по том другом албуму. Име бенда није случајно, знали су да су ретка зверка, и врло свесно кренули својим путем. Промашај се види касније, кад одустану од своје велике идеје и почну да раде исто што и сви други.
А шта су то велико радили? Nastavite sa čitanjem… “Могло је и без гитаре”
