Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Juče je (najzad? naposletku? očekivano? eh?) udario i taj hladni talas, pa je novembar počeo da liči na sebe.
(jes’ reklama, al’ dobra)
Sve u svemu, ako smo i pili pivo, nećemo ga više piti do leta… Mada, čekaj malo… Da vam postavim jedno pitanje: pijete li pivo i kad je hladno? A zašto?
Moja netrpeljivost prema muzičkoj industriji je dobro poznata. Za njene predstavnike, muzika je zlatni rudnik iz koga se izvlače enormne svote novce, a za mene je to umetnička forma. U retkim prilikama, u industriji se pojavi i dobra ideja, ali se uvek, na kraju, ispostavi da se radi o parama. Krajem osamdesetih stidljivo su se pojavili natpisi o ponovnom okupljanju Bitlsa. Doduše, bez Johna Lennona, on je već bio pokojni, pa se tražio četvrti čovek, onaj koji bi bio dostojan tog radnog mesta. Svotice koje su se pominjale bile su impozantne, a licitiralo se imenima raznih poznatih autora. Navijao sam za Elvisa Costella, jedinog iz mlađe generacije engleskih muzičara koji je imao karijeru bez ikakvih oscilacija, pouzdanog songwritera kome nije bio nikakav problem da se na svakom albumu uspešno prošeta kroz nekoliko žanrova. A i nosio je cvikere, k’o Lennon. Doduše, drugačijeg okvira, ali to se da lako promeniti. Nastavite sa čitanjem… “Bog je komičar”
Ničija, pametuje narod, nije gorela do zore. Tako je i šef Grba doživeo da ljubljeni mu Utovar© postane predmet umestokalifovanja.
Primenjeno znanje ljudskog roda, poznato i kao tehnologija (shvatam je ovde u širokom smislu, od novog mobilnog telefona, preko ulaska GMO kod nas i ulaska nas u EU, do prava homoseksualaca na držanje za ruke u parku), dvosekli je mač. Odabrati kojoj ćemo se oštrici obratiti – onoj koja nas seče ili onoj kojom sečemo – naš je izbor. A kao i svi drugi, i ovaj izbor leži u nama. I tako nam i ova tema, baš kao i sve ostale, vraća bumerangno u nos stare reči Poznaj samoga sebe. Svako od nas, siguran sam, poznaje ponekoga ko radi posao koji ga čini nesrećnim. Takve ljude upravo prepoznajemo po tome što oni zapravo znaju šta bi ih to učinilo srećnim, jer ponekada to i rade. No, vrtlog svakodnevne inercije usisava ljude u tehnološki haos: imati kola, mobilni telefon, kompjuter, kancelarijski posao, stan, kredit, mišljenje – i u svemu, i sa svim, se snaći. Čovek jeste do sada najprilagodljiviji kičmenjak, ali ta prilagodljivost ne govori da bilo koji čovek može da koristi bilo koji mobilni telefon, već da će isplivati, jednom kada ga nosi, iako nema pojma šta će mu to zapravo.
Da se podsetimo kako je govorio Domanović.
Imalo bi se šta reći.
Nastavite sa čitanjem… “Zemlja Stradija, opet (I opet. I opet. I opet…)”
Naterao sam sebe da, posle dugo vremena, pročešljam aktuelne svetske top liste. Znate li koliko je sve to trajalo? Kratko, nego šta, ne treba to gubiti vreme. Sve što sam čuo/video mi je degutantno i priglupo, začinjeno velikim marketinškim kampanjama koje prodaju sve sem muzike. Naročito u Americi. A ako isključim sliku, vrlo teško mogu da razlikujem izvođače. Današnja popularna muzika postaje svojevrsna zvučna kulisa, tako da se ne razlikuje zvonjava mobilnog telefona od elektronske dance muzike u klubovima.
Pitanje je da li smo to hteli? Nismo, naravno, ali ko nas pita? Stasali su neki novi klinci koji su inertni, pa im možeš servirati svašta. Samo da ne naprežu moždane vijuge. 🙁
Nekada su ovakve pesme bile hitovi!
Ožeži!!!
Problematični momak iz Dublina, Phil Lynott, imao je problem kako da obuzda svoju nezgodnu narav. Činilo mu se da je jedan od dobrih načina da izbaci višak energije svirka s bendom, bolje nego da se svakodnevno tuče i pijanči. No, ono što se čulo na prva dva albuma grupe Thin Lizzy bilo je poprilično klimavo i ličilo je pre na inventar lepih želja i muzičkih uticaja, nego na jasnu ideju. Sudbina grupe visila je o koncu, a diskografska kuća je spremala otkaz.
Ovo je poslednja fotografija iz ovonedeljne retrospektive Ivičinih radova. On za nju kaže:
Svog straha od visine se neću rešiti nikad, jer to je neizlečiva stvar. No, na neki perverzan način uživam u ovom. A koliko tek ti ljudi uživaju, pokušavam da dokučim.
Ovo su oblici skakanja koji se nazivaju base jumping (ne znam da li uopšte postoji neki odomaćen prevod) i oni koji to upražnjavaju čine posebnu kategoriju među raznoraznim skakačima. Zajednička je ovisnost o adrenalinu, verovatno.
Radio Paradise me sada već skoro na dnevnoj osnovi iznenadi nekim sjajnim stvarima meni do tada potpuno nepoznatih muzičara…
…ali gde drugde bih naleteo na dvadeset-i-neštogodišnju aussie curicu koja prangija folk-blues. 
“Fotografija je snimljena u Valenciji”, kaže Ivica, “gdje se nalazi nekoliko velikih akvarija sa predivnim vodenim tunelima ispod kojih ljudi hodaju i samo ih staklo dijeli od morskih pasa, kornjača i jata riba…”
…A verovatno i stignu, sudeći po broju zainteresovanih klijenata.
Elem: zemlja je Bangladeš, grad je Daka, a godina je 2013.