Kao i svaki klinac, palio sam se na automobile. Bilo je to nešto poprilično nedostižno za mene u vreme kada su ulice u mom rodnom gradu bile, uglavnom, bez asfalta. Moji rođeni klinci mi ne veruju dok pričam o tom vremenu, a onih koji ga se sećaju je sve manje. 🙁
Članci o modernim automobilima bili su retki, radničkoj klasi je bio dovoljan i Fića, a omladina nije smela da se zavodi pogubnim uticajima trulog Zapada. Slovenci su, valjda zato što su bili najbliže tom Zapadu, pokrenuli prvi časopis koji se bavio automobilima. A mi smo, kao i sva deca, danima zevali u slike nedostižnih automobila i snevali da ćemo, jednoga dana kada porastemo, kupiti i voziti – Fiću.
Kao i obično, ja se uvek zalepim za nešto što većina ljudi i ne primeti…
Od starih nam je Latina ostanula izreka De mortibus nihil nisi bene, koja se obično prevodi O mrtvima sve najbolje, a zapravo znači O mrtvima ništa sem dobro. Ova izreka implicira da se o ljudima posle njihove smrti uvek ima šta loše reći. I to je u stvarnom svetu tačno. Uvek će se naći neko, pa makar gonjen pizmom, ko će imati i umeti da baci kamen; u krajnjem slučaju naći će se već kukavica koja će o pokojniku izreći stvari koje za njegovog života nije smela. Ova nas izreka, u smrti, sve izjednačava. Dobre i loše, grešne i bezgrešne, velike i male.
