Baš sam ispizdeo juče, a?
Znam da će sada da me salete čitaoci koji ne komentarišu moje tekstove na blogu, nego mi se diskretno jave sa poznatim repertoarom: joj, šta ti bi, puk’o ti živac, jesi li dobro, kako to da se desi kada si ti miran & staložen čovek, to je pisala neka baraba, ko zna ko je on i šta mu je bila namera… 
I odmah da razjasnimo: prošlo me, pisao sam o tome da to kod mene kratko traje, šta ima da me zamajava neki bezjak. 
Haugh!
“Od govana ne pravi se pita”, jedna je od poznatih umotvorina naroda na ovim prostorima. Može se primeniti i na ovom slučaju… 
Pomenuo sam u prethodnom tekstu logičko zaključivanje – kada početna premisa ne valja, onda i sve ostalo što sledi ne valja – i da ne razglabam dalje o konkluzijama i silogizmima 
. A pogrešna početna premisa u ovom tekstu je da su album Pampared Menial producirali Murray Krugman & Sandy Pearlman, ljudi koji su zaslužni za savršeni zvuk grupe Blue Oyster Cult. To nesrećnog recenzenta navodi da razvije potpuno sumanutu priču u kojoj potpuno gubi perspektivu i kontekst pozivajući se na grupe Journey, Starship, Iana Huntera, Triumvirat… Ukratko, meša žabe & babe, da se ponovo pozovem na domaće umotvorine. 
A to što tvrdi da Surkamp peva kao pičkica i da je današnja pesma “potpuno sjebana zbog pevanja”, ne mogu da mu oprostim. Prosudite sami. I da ne nastavljam: dosta je bilo o tom nesrećnom liku.
Za mene, priča o grupi Pavlov’s Dog je započela kada sam video reklamu u Melody Makeru za njihov drugi album, At the Sound of the Bell (1975). Pisalo je da su gostujući muzičari Bill Bruford & Andy MacKay, što je bilo sasvim dovoljno da mi se upali crvena lampica i da poručim oba albuma, na neviđeno. 
Nisam pogrešio! 
Prvi album, onaj koji je ispljuvan, bio je savršen, od početka do kraja. Njime, sem odličnih pesama, dominira razuzdan Surkampov vokal, nešto što se do tada, a i posle toga, nikada nije čulo ni na jednoj ploči. I drugi album je odličan, ali je nekako umiven, izglancan i smiren, bez onog jakog emocionalnog naboja prvenca. 
Od tog vremena, svašta se dešavalo. To ćemo ostaviti za neki drugi put, rekoh vam da o svakoj pesmi mogu da ispričam priču. 
A dotle, zabavite se čitajući šta o ovom važnom albumu misle i neki drugi ljudi. 
I ne verujte recenzentima. Ne verujte ni meni. Verujte samo svojim ušima! 