Pre petnaestak godina, dok smo se mi brinuli oko toga da nas greškom ne pogodi neka vrljava bomba, ostatak sveta se zabavljao pojavom gospojice Britney Spears i njenim seksualnim afinitetima. Te da l’ jeste ili nije zgrešila s bivšim, sadašnjim ili budućim dečkom, te još-je-mlada-može-da-pogreši i sve u tom stilu. Kao da to nekoga zaista zanima. 
Njen prvi singl “…Baby One More Time” (1999) ubrzo se prodao u desetak miliona primeraka. Znači, ubola je prvu stvar i bez dečka. 
Čuo sam pesmu, prokomentarisao da je odlična u svom žanru i zaboravio na nju.
Zar vam ličim na čoveka koji sluša Britney Spears? 
Onda me jednoga dana Čika Žika potegne diskom grupe Fountains of Wayne, utvrdim da mi se sviđa to što sviraju i počnem da ih slušam. Nisam neki zadrti fan, ali uvek preslušam šta snime. Tako 2005. godine oni objave dvostruki album Out-of-State Plates, po oprobanom receptu da se iskamči koji dinar/dolar od fanova: pesme koje nisu na albumima, demo snimci, B-strane singlova, obrade, par novih pesama koje ne mogu da se nađu na nekom drugom mestu… Ma čista navlakuša! 
I pustim da slušam, onako, po inerciji. Šaroliko, moram priznati, a pola odmah može da se baci. Druga polovina je već nešto drugo, mada izbor obrada je poprilično čudan: Gene Pitney, Jackson Browne, Roddy Frame, Jeff Lynne, Burt Bacharach i… Britney Spears. 
I onda počnu da pevaju ovu pesmu, da mi zveckaju gitarama & dairama i pomislim: ovo je pravo ruho za nju! A momci kažu da su je snimili iz zezanja, kao štos. 
Slušao sam i verziju odličnog škotskog benda Travis, ali ona mi je, nekako, mlaka. 
