Prvo mu jedan reÄe: “Jeste!”
DoÄ‘e drugi pa mu reÄe: “Nije!”
Zatim doÄ‘oÅ¡e druga dvojica pa mu rekoÅ¡e: “Jeste!”, ali onaj isti opet reÄe: “Nije!”. Onda doÄ‘e desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoÅ¡e: “Jeste!”. A onaj ostade jedan jedini, pa opet reÄe: “E, nije!”.
– Jeste!
– Nije!
– Jeste!
– Nije!
I, ubiše onog negatora.
Tako ostadoÅ¡e sami: uÄenik u moru uÄitelja. I onda ga, bez izuzetka, uÄiÅ¡e: “Jeste!”. I tako onaj odraste pod istim vaspitanjem, pa shvativÅ¡i sve, jednog dana poÄe i sam da uÄi: “Jeste!”
To izazva talas oduÅ¡evljenja sa velikim olakÅ¡anjem, ali im on i sutradan, sav ushićen i sa nesmanjenom žestinom reÄe: “JESTE! JESTE! JESTE!”
– Tako je!, pohvališe ga opet.
– Jeste – reÄe on, – ali ja sada viÅ¡e verujem od vas. – JESTE, I VIÅ E OD TOGA!
– Jeste, znamo – rekoÅ¡e mu najzad – pa mi smo te tome i nauÄili.
– Da! Ali bio je jedan koji je govorio: “Nije!” Dajte mi njega! Bio je tu jedan…..
– Bio je, pa otišao! Nije verovao, pa ga nema!
On ućuta, pa se duboko zamisli.
– A Å¡ta će mi nauk, ako nemam kome da ga dam – reÄe posle trećeg dana.
– Ja moram onoga da naÄ‘em. Onoga Å¡to je govorio: “NIJE!”, a nije znao da jeste. A JESTE – I VIÅ E OD TOGA!!!
Ja moram za njim!
[Dušan Jaglikin]
(tnx Brankica via FB)