Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Who’d be a woman, in this God forsaken town
Oh how I wish I could go
Giving to people I know will bring me down
And if I ache I dare not show, show
Nije mi bila namera da izvučem teskobu prisutnu u ovoj pesmi u prvi plan, ali možda to i nije loše. Živimo u takvom okruženju da mi se ponekad čini da je ova nesrećna zemlja jedan veliki, virtuelni sanatorijum. Sa mnogo pacijenata. 
Pa kako da uteknemo iz svega toga? Recept je jednostavan, samo ga treba sprovesti…
Suština pasijansa se oprašta od omiljenog pisca.
…Nevolja je bila u tome što je kiša sve sluđivala, remetila i nagrizala, tako da bi među zupcima najjalovijih mašina izraslo cveće ako ne bi bilo podmazivano svaka tri dana, oksidirali bi konci brokata i buđ bi se zapatila na mokrom rublju. Vazduh je bio toliko vlažan da su ribe ploveći mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor.
Sto godina samoće (1967)
Stephen Fry i njegov prijatelj Mark Carwardine, zoolog, otišli su u nekakvu šumetinu na Novom Zelandu sa namerom da snime retku vrstu papagaja po imenu kakapo, za kojeg je poznato da je preostalo samo još oko 130 primeraka. Braša kog su sreli se zove Sirroco (?) i bio je druželjubiv prema njima.
Štaviše, veoma druželjubiv.
Nikad ne znaš kad će da te saleti neka nevolja ili zaskoči ugroženi papagaj neletač. Pa mislim, ovaj je baš ugrožen…
