Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Davno sam se popeo na vrtešku pa, dok se ona okreće, pokušavam da se jasno setim nekih detalja iz prošlosti. Čini mi se da je ovako bilo.
Zapale Valjevac & Gliša jednom prilikom za London. Spačekom. Ko se njime nije vozio, ne zna šta je automobilska avantura. Vratili su se sa 400 albuma! Bog te maz’o! K’o jedna vrlo ozbiljna fonoteka u to vreme!
Priznajem, do tada nisam video toliko ploča na gomili.
Možda je za neke malo čudno što ovo ispitujemo krajem sezone putovanja, ali nikad nije kasno. Elem: da li je vaš kofer siguran kad ga zaključate i predate na utovar? Da vidimo.
Pa sad ti vidi.
Neke muzičare sam relativno kasno otkrivao. Već su se bili zahuktali kada su došli na red za slušanje. Nema veze, odavno sam naučio da ne možeš sve da postigneš u životu što bi hteo. Kreneš, pa gde i koliko stigneš. 
Ime Boza Scaggsa sam, kao autora pesama, često susretao po omotima ploča koje sam slušao. I to jako dobrih. No, nikako nisam mogao da dođem do nekog od njegovih albuma. Uvek je bilo nečega friškijeg i prečeg za poručivanje. 
…pa taman film bio đubre.
Nisam baš neki ljubitelj tih hrčak-sajtova na kojima se ideje pakuju u celofan i prodaju pod plaštom dobre analize. Ali, kako sam sa tim načisto, uhvatim ponekad sebe da dan dangubim gledajući deset naj-ovih i dvadeset naj-onih. Šta ćeš: nisam imun na sranja.
Ovom nisam mogao da odolim – ali ne zbog top-liste na temu “deset trejlera koji su bolji od filmova koje reklamiraju”, već iz drugog razloga.
Nastavite sa čitanjem… “Kad je, braćo, reklama, nek’ je reklama…”
Lord it’s awful, Geez it’s lonely
Just hanging around
I have always been a dreamer
Thinking of you, but what can I do
Možda ovi stihovi na najbolji način opisuju život jednog od najzačajnijih sešn muzičara svih vremena. Moji Moravci bi rekli to prostije: “Tu je, a nigde ga nema“. I, ma koliko imao bujnu maštu, teško mi je da zamislim kako bi zvučala bilo koja od brojnih antologijskih pesama koje svi znamo bez magičnog klavira Nickyja Hopkinsa.
Bio je na pravom mestu u pravo vreme, družio se sa najvažnijimm ljudima u rock & rollu, a celog života je ostao nadničar. Doduše, sa velikom reputacijom.
Ovog jutra, tek onako, bez posebno važnog razloga, razmišljam o tome kako smo postali robovi trke za novcem. I kao da nije bilo dovoljno, natrča mi ova sekvenca na volej.
Nastavite sa čitanjem… “Nije sve u novcu. Ima nešto i u perju.”
Mogli bismo da budemo malo tabloidni, za promenu. Ako već ne možemo da ostanemo živi od medija koji se svakodnevno bave uglednim tajkunima kojima je mesto u bajboku, a nisu tamo, pevaljkama koje ne znaju da pevaju ali rado svlače i ono malo krpica koje imaju na sebi, starletama za koje, šatro, ne znamo čime se bave, poznatima kao zanimanjem i sličnim tričarijama, možemo tom temom da se bavimo kroz muziku. 
Onako, engleski, na finjaka.
