Month: August 2014

Pokisnuti

Koliko puta ste uhvatili sebe da ustuknete pred preprekom za koju ste bili sigurni da vam neće predstavljati problem? I koliko puta ste pogazili reč datu sami sebi, počinivši tako najstrašniju izdaju principa, onu pred kojom nema opravdanja?

Čak i ako vas snađe neka nedaća, od one vrste koja jede dušu, ne smete dozvoliti odustajanje. Pronađete li reč koja objašnjava kako da se suočite sa problemom, svakako će vam biti lakše da prebrodite iskušenje. Pitajte decu: ona znaju kako se veliki problemi prebrode.

Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља

Идеје чине научну фантастику. Неки писци имају вишка идеја, неки мањка… већ сам писао о томе. Неки мажњавају од других мање, неки више, ал’ сви се ваде на то да “стоје на раменима џинова”. С тим што ни ти џинови…

Откако сам баталио телевизију, имам вишка времена увече. Имам и гомилу филмова којегде по дисковима, и погледам можда два комада годишње. Јер сам навалио да читам, и то углавном НФ. Има томе десетак година, и већ сам стигао да прочитам све што ме занимало. Дошао сам дотле да набавим по хиљаду наслова у цугу (тј пет хиљада, али од тога четири или већ имам или им фали оно Н, или су војна НФ, или су страва и ужас, или мач и магија или…).

И онда сам почео да читам редом. Абецедно. Асимова, цео циклус царевина-задужбина (а од робота прескочио оне адвокатске приче о законима и држао се само овог низа). О томе како Асимов успева да изгледа као да има заокружену радњу а да притом изостави све што му не треба за заплет, неком другом приликом. Па сам читао Пола Андерсона, Филипа Хозе Фармера, па ФК Дика, па Халдемана, па Хајнлајна… и онда видим да сам прескочио неког Леа Франковског. Ајде мало да разбијем низ и пробам неког новог, Хајнлајн ми се овде попео.

Кренем кроз серију “Конрадов времеплов” и то од нуле, тј нултог наставка серије, који је (испоставило се касније) написан накнадно, и у којем се тај Конрад ни не спомиње. Критике прочитам накнадно, као и увек, и видим да се критичарима понајвише не свиђа не само то што се Франковски олако поиграва времепловом и еквилибристиком каузалности (оно да не смеш да убијеш свог деду је лако; његово правило је да нико ништа не сме да сазна пре времена), него лагани и лежерни тон студентског препуцавања. Јер три главна лика су бивши цимери, скроз различити један од другог, а опет се некако одлично слажу и (двојица) одбијају да одрасту. Штавише, стално се кладе, угађају себи, подваљују један другом, једу, пију, забављају се и… и шта фали, њихови дијалози су врцави, забавни и сасвим уверљиви, пуни гичког хумора каквог сам се науживао уживо, то тачно тако иде. Дакле, забављају се и… окружени су харемима, отприлике чим их крене карта и онај пословно оријентисани, као одрасли, цимер крене са бизнисом и из будућности им среди све што им треба, као и све што пожеле, укључујући козметичку хирургију по целом телу па онда још штогод приде (да, један је пожелео да има највећи и добио га је). Што ме је на тренутак натерало да проверим да ли још увек читам Хајнлајна или сам стварно прешао на следећег.

Nastavite sa čitanjem… “Доста или довољно: кад ђак не надбије учитеља”

Neil deGrasse Tyson: Brzinom projektila

Poznatiji kao problem tri tela, ovaj grupnjak (ménage à trois) vodi velikom broju putanja za čije praćenje je obično neophodan kompjuter.

U skoro svim sportovima sa loptama, lopte sa vremena na vreme postaju projektili. Ako igrate bejzbol, kriket, američki fudbal, jai alai, fudbal, tenis ili vaterpolo, lopta se baca, mlati ili udara i tada nakratko ostaje u vazduhu pre nego što se vrati za Zemlju.

Otpor vazduha utiče na putanju svih ovih lopti, ali šta god da ih pokrene ili gde bi trebalo da slete, njihove osnovne putanje su opisne jednostavnom jednačinom koju možemo naći u Njutnovoj Principiji, osnovnoj knjizi o kretanju i gravitaciji iz 1687. godine. Nekoliko godina kasnije Njutn je svoja otkrića, čitaocima koji su znali latinski, opisao u knjizi Sistem sveta, koja uključuje opis onoga što bi se desilo kada biste bacali kamenje sve većim i većim brzinama. Njutn je prvo primetio očigledno: kamenje bi udaralo u tlo sve dalje i dalje od početne tačke i na kraju bi sletelo izvan horizonta. On dalje objašljava da ako bi brzina bila dovoljno velika, kamen bi putovao duž celog Zemljih obima, nikada ne bi udario u zemlju, a na kraju bi vas zveknuo u potiljak. Ako bi ste se malo pre toga pomerili, objekat bi nastavio unedogled putanjom koju obično nazivamo orbita. Ne može se postati više projektil od ovoga.

Kamenje u orbiti

Nastavite sa čitanjem… “Neil deGrasse Tyson: Brzinom projektila”

Nišville: Fish in oil

Danas je poslednji dan Nišville jazz festivala. Ako vam se učini da ste među publikom ugledali nekog od autora Suštine Pasijansa – ne, oči vas ne varaju Smile

Fish in oil, kako piše na njihovoj zvaničnoj veb prezentaciji, izvode originalnu instrumentalnu muziku obojenu primesama bluza, roka, surfa, džeza i filmske muzike, u isto vreme izbegavajući da se podvedu pod bilo koji od pomenutih žanrova.