Nesrećna kovanica World Music, po mom dugogodiÅ¡njem iskustvu, proseÄnog sluÅ¡aoca najÄešće asocira na naÅ¡e narodnjake. Kao da svaka država nema svoju sopstvenu kulturu, tradiciju i sve ostalo Å¡to je specifiÄno za nju. Da li se to neÄijim uÅ¡ima dopada ili ne, stvar je liÄnog izbora i afiniteta. Zato ne treba donositi ishitrene zakljuÄke sve dok se ne baci uvce na neki egzotiÄni materijal jer, obiÄno, sledi iznenaÄ‘enje.
Kakva je muziÄka scena u Indoneziji? Iskreno, nemam pojma, Äuo sam samo dva albuma koja dolaze odatle. Zanimljivo, oba su odliÄna! 
Guruh Gipsy (1977) nije grupa, već projekat. Guruh Sukarnoputra je sin bivÅ¡eg indonežanskog predsednika Sukarna, jednog od najboljih ortaka druga Tita. JoÅ¡ kao klinac ispoljavao je jak artistiÄki duh pa nije ni Äudno Å¡to su ga roditelji podržavali. PredsedniÄkom sinu se, po obiÄaju, sve može, pa je angažovao grupu Gipsy da naprave album. Snimanje je potrajalo, a rezultat je jako interesantan.
Ideja je bila da se muzika koja dolazi sa zapada spoji sa lokalnom. Kako to nije ni malo lako, snimanje je potrajalo. Mene iznenaÄ‘uje izbor zapadnog sastojka. ÄŒist simfo-rok iz svog zlatnog doba. OÄigledno je da su se prisutni muziÄari nasluÅ¡ali Keitha Emersona i njegove grupe, kao i Ricka Wakemana. Samo izvoÄ‘enje je kompetentno, Äuje se da je reÄ o odliÄnim muziÄarima.
Kako album odmiÄe, tako se sadržaj sve viÅ¡e udaljava od zapadnog ka lokalnom. Daleko od toga da nije interesantno, samo je drugaÄije. To je Äudna meÅ¡avina etno muzike, džeza, roka, psihodelije i svega ostalog Å¡to može da padne na pamet nesputanim kreativcima.
Ako se pogleda malo detaljnije Guruhova biografija, u njoj piÅ¡e da je bio veoma uspeÅ¡an u Indoneziji tokom dve decenije kao muziÄar i koreograf.
Sada se bavi dugogodiÅ¡njim porodiÄnim biznisom – politikom.