Month: November 2015
Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović (2)
Da li sam se navrzao čoveku? Jesam. Da li se on navrzao nama? Jeste.
– Ne znam šta da radim. Glas mi je slab. Slab. Ako bih dobio mesto u toj biblioteci, to bi me opet vratilo na vrh. Ali taj… taj tamo šef biblioteke mi ga neće dati.
– Kako se zove?
– Miro. Neće mi ga dati. Kaže da nemam šanse. Glavni karakter je tip kao ja. Ne bih čak ni morao da ga glumim. Kume, ne znam šta da radim.
– Možeš li da se ponašaš kao muško! Šta je tebi? Postao si vojvođanski pederčić koji cmizdri poput žene? Smešno. Provodiš li vreme sa porodicom?
– Naravno.
– Dobro. Jer čovek koji to ne radi, nikada i ne može da bude pravi muškarac. Odmaraj se. A za mesec dana, vojvođanska zverka će ti dati šta želiš.
– To je prekasno. Dele biblioteke sledeće nedelje.
– Daću mu ponudu koju neće moći da odbije.
Nastavite sa čitanjem… “Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović (2)”
In memoriam: Kalaf Ibrafim Afdal (1944-2015)
Prokleta da si, Ameriko
Državljanin Iraka Kalaf Ibrafim Afdal (71) preminuo je rano jutros na parkingu benzinske pumpe na autu-putu kod Paraćina, piše Blic. Afdal se prilikom ulaska u Srbiju predstavio kao državljanin Sirije. Od osoba koje su putovale sa njim saznajemo da je Afdal bolovao od raka na plućima. Po nalogu tužioca u Jagodini telo je poslato na obdukciju u Paraćin.
Nastavite sa čitanjem… “In memoriam: Kalaf Ibrafim Afdal (1944-2015)”
Horovođa
Apsolutno, neophodno, moralno (mora se!) i pre svega, ovo čitajte četvrtkom popodne, zato.
Kažu da je Mark Twain rekao: “Never try to teach a pig to sing. It wastes your time and annoys the pig.”
Na srpskom: “Никад немој да учиш прасе да пева. Губиш време и нервираш прасе.”
Na ovo me je podsetio moj dugogodišnji poznanik, omiljeni debatni protivnik i sjajan stručnjak svog posla, keder, bimer i novosadista DK, kad smo pre neku godinu pričali o BIMu u fakultetskoj nastavi, a kao odgovor na moje pitanje zašto ga nema na LinkedInu i drugim mestima gde ljudi sa mnogo manje znanja, iskustva, uopšte KVALIFIKACIJA da pričaju o bilo čemu, raspredaju priče i pišu hiljade poruka.
Ja ga poslušao, i lakše mi je…
Bežimo odavde, pa taman nam bilo poslednje
In this dirty old part of the city
Where the sun refuse to shine
People tell me there ain’t no use in trying
Malo je benasto da jedna od mojih omiljenih numera za žurke počinje baš ovakvim stihovima, ali nisam kriv. Nije bitna ni slikovitost tih stihova koja kao da opisuje Srbiju 2015. (ili bar onaj deo koji nije Beograd) i beznađe u grudima. Nije bitno ni to što onaj ludak ide okolo i urla na nas da nas obavesti kako srljamo u bolju budućnost. Neće mi, vala, danas nekakav polusvet pokvariti raspoloženje.
Molim vas… Ne: tražim od vas da budete toliko dobri i da na moje traženje sledeću numeru pustite što glasnije možete. Znaćete da je dovoljno glasno kada u blizini počne da se trese neki komad nameštaja. Idemo…
Nastavite sa čitanjem… “Bežimo odavde, pa taman nam bilo poslednje”
Pola veka
Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović
Da li ste nekad razmišljali o obućarima i zagonetnosti njihovog zanimanja? Nemoguće da obućari rade samo ono što rade. Samo to, danas niko ne bi hteo da radi. Kad god ih pogledamo kroz izlog, nagnute nad starom i prljavom obućom, imamo utisak da je to njihovo lažno zanimanje. Obućari nam liče na zaverenike koji čekaju čoveka sa šifrom. Oni čuvaju neku veliku tajnu. Na kraju će se nešto dogoditi, u čemu će obućari odigrati ključnu ulogu.
Ovako je govorio Dušan Radović. Što se mene tiče, ne slažem se od kada sam upoznao mog imenjaka, oca najboljeg Ognjenovog druga Mihajla. Obućari su ljudi koje za njihov zanat vezuje iracionalna strast. Kada vidite Miloša kako priča o svom poslu, jasno vam je da tu ima nečega, kao i da njegovi proizvodi nisu tek cipele. Takođe i na moje iznenađenje, kod obućara se zaista ide, posla ima, oni zaista prave i popravljaju obuću. Tamo se, za sasvim malo više novca nego u Dajhmanu mogu kupiti cipele baš za prave noge i baš od prave kože.
Nego, ovaj moj mali i neplaćeni oglas me odmiče od teme. Idemo, muzika:
Nastavite sa čitanjem… “Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović”
FM radio
Postaje zamorno kopati po smeću koje nam je internet doneo u kuću. Zbog toga mi se često dešava da, bombardovan senzacijama koje mi se nude sa svih strana, zaboravim na pesme koje mi se svide već na prvo slušanje. Iz mog dosadašnjeg pisanja očigledno je da diskografske kuće i ja imamo različito mišljenje oko toga koje su pesme pojedinih autora reprezentativne. Tako neprekidno traje igra: malo čekam ja njih da se pojave na Cevki, pa onda one čekaju mene da se smislim i da nešto ovde napišem… Ako dočekaju. 
Ova je mogla da bude pesma proteklog leta i malo je falilo da je preskočim. Nastavite sa čitanjem… “FM radio”
Čudovište velikih očiju
Televizija-Internet 0-0
Tamo negde početkom septembra, dok smo verna ljuba i ja vodili omladinca u školu, počelo je televizijsko emitovanje dva rijalitija. U isto vreme su se pojavili ogorčeni glasovi koji su pokušali da kleveću televiziju: da nam takvi programi kvare decu, da je poruka koja se šalje loša, da smo nevaspitano društvo, da trebamo (sic!) da budemo kulturni.
E, sad ćemo da bistrimo situaciju, ali to ne može bez muzike: