Month: November 2015

Samo jedna suvisla podela

Pita me prijatelj pre neki dan “Čegbre malo, a šta ti zapravo smatraš pravom južnjačkom rok muzikom?”. Uh, jebote: pogodi u centar mete prvim metkom.

Stvar o kojoj smo već razgovarali, a koju će vam svaki samuraj Skoja – ili barem oni koji se redovno oglašavaju u muzici za popodne – posvedočiti svojim rečima, ali sa istom poentom: muziku vredi deliti samo na dobru i lošu. Sva ostala razvrstavanja, stilska etiketiranja, deljenja i slične zametne rabote postoje samo iz puke potrebe da nekako katalogizujemo te sadržaje u cilju lakšeg pronalaženja, pribavljanja i slaganja u policama (onim u plakaru i onima u pameti). Nijedna uska klasifikacija muzike ne može ništa dobro da donese, ma koliko da se trudite.

Nego, da čujemo nešto, pa da vam tako ilustrujem poentu svog nedavnog mentalnog meandrčenja. Glasno, molim.

Nastavite sa čitanjem… “Samo jedna suvisla podela”

Skočila je i allah i vrannah da razmišlja o Zorannah, pa i jah podigao noggah

Podigla se prašinnah

Još uvek ne znam ko je ta Zorannah i neću da znam ko je ta Zorannah. Ne moram sve da znam. Izgleda da je tinejdžerke vole. To me trenutno čini srećnim, jer moje dete nema toliko godina, pa onda baš ne moram sve da znam. A i onda kada dođe u te godine, Ognjen opet neće biti tinejdžerka nego tinejdžer, što će, opet, na svoj način biti i dobro i loše.

Loša strana fejZbuka je isto ono što mu je i dobra strana: teško da je moguće ostati neobavešten. Evo recimo, moj (nekada mnogo više) ljubljeni Dream Theater objavljuje novi album početkom naredne godine. Takođe, ovih dana su na turneji po Evropi. (To sada može tako, nekako je veoma opskurno zamisliti Pink Floyd na turneji dok im izlazi novi album).

E, kad smo kod muzike, da pustimo nešto:

Nastavite sa čitanjem… “Skočila je i allah i vrannah da razmišlja o Zorannah, pa i jah podigao noggah”

Big Pizza: mnogo buke ni oko čega

Neki me komarac pečio za guzicu, pa sam rešio da promenim firmu kod koje naručujem picu

Principijelno govoreći, dopada mi se ideja firme Big Pizza u kojoj ne razmišljam o teritorijalnoj pripadnosti donosioca mi hrane. Pozovem broj, javlja se Asterisk centrala: dobilistebigpizzuovajrazgovormožebitisnimljemuskoroćevamsejavitiprvislobodanoperater. Baš tako, bez prekida i brzinom nešto sporije svetlosti. Već negde na poslednjem R sledi nastavak: Doblili ste Big Pizzu, da li prvi put naručujete? Da. Broj telefona…Ime i prezime… Adresa… Interfon… Šta naručujete… Da li želite još nešto… Vaših pola sata ističe u 19:23… Prijatno. wlEmoticon-plate.png

Nastavite sa čitanjem… “Big Pizza: mnogo buke ni oko čega”

SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju”

Evo smo nekako preživeli prošlonedeljnu oluju indukovanu vestima o tome da je Svetska zdravstvena organizacija (SZO) stavila mesne prerađevine i crveno meso u klasu namirnica koje kod Homo Sapiensa indukuju klješta

Nisam želeo da se uplićem, u pitanju je dosadna dosada, baš kao i sa lošim holesterolima što se talože pasivnim pušenjem posle analnog seksa bez kondoma tokom bandži skoka. Smrtna nas ura sve čeka i to je u redu, ali nikako nije u redu maltretiranje podrazumevanjem da svi na isti način moramo da iskoristimo vreme do tog trenutka.

I stoga, da mi pustimo muziku. Za prijatelje i protiv neprijatelja, braća Almani u bezuslovnom klasiku:

Nastavite sa čitanjem… “SZO u epizodi “Na opšte iznenađenje, formiramo komisiju””

Tražeći ljubav

Pojava novog talasa/novog vala na domaćim prostorima krajem sedamdesetih izazvala je turbulencije na muzičkoj sceni. Nove grupe su nicale na sve strane, a bratstvo i jedinstvo muzičara je cvetalo – malo Pozdrava iz Beograda, a onda i Pozdrava iz Zagreba.

Niko nije ni slutio šta će se desiti samo desetak godina kasnije.

Ako izuzmemo Džonija Štulića, koji mi je jednom prilikom rekao da će “ubrzo sve otići u…”, ostali muzičari koje sam sretao bili su na partijskoj liniji i mudro ćutali. Džoni, takav kakav je bio, nije imao dlaku na jeziku i često je komentarisao stvari koje ostali nisu smeli ili nisu hteli. Otuda i njegov ekspresni izlazak iz Parnog valjka – Hus je bio suviše fin i uglađen čovek da bi mogao da egzistira u istoj ravni sa rođenim buntovnikom.

No, iz te kratke saradnje njih dvojice, ostale su neke sitnice koje se lako prenebregnu. Džoni je Husa zainteresovao za nova muzička kretanja, a Valjak je snimio dve njegove pesme (Jablan/Kad Miki kaže da se boji). Za uzvrat, Hus je producirao legendarni prvi singl Azre Balkan/A šta da radim (1979).

Iz današnje perspektive, albumi Parnog valjka Vruće Igre (1980) i Vrijeme je na našoj strani (1981) su pokazale da je Hus sazreo kao autor, da zna da vešto iskoristi tekuće muzičke trendove i da je ovladao radom u studiju. U to vreme producirao je dosta uspešnih albuma (Haustor, Patrola, Stidljiva ljubičica, Animatori, Cacadou Look) – i jedan koji je je nestao bez traga.

Iako je album Patrole u sredini (1981) bio jedan od boljih koje je odradio, svojeglavi pevač te grupe Renato Matessi je ubrzo posle snimanja napustio grupu. Dvojica bivših članova, gitarista Saša Mićunović i bubnjar Dragan Simonovski, napravili su novu – Tora je bila spremna za start.

ToraUsledilo je snimanje istoimenog albuma. U studiju su se za miks pultom našli Hus i Vedran Božić, muzika grupe se već pomerila ka novom romantizmu i zvučali su poput stranaca, pesme su bile sasvim dobre, omot kao da su radili momci iz Hipgnosisa i…

I ništa se nije desilo.

O grupi Tora i njenim članovima danas se ne može pronaći ni jedan jedini tekst. Nestali su negde zajedno sa novim valom.

Utovar nedeljom, 1. novembar

Zaboravite mnoge narodne poslovice. Ovaj narod nije taj narod.

ZidanKažu da je Zinedin Zidan, legendarni francuski fudbaler, u nekom trenutku izvesno najbolji igrač na planeti, imao veoma nezgodnu narav. Njega uopšte nije zanimala timska igra, nije ga zanimala taktika niti situacija na terenu, rezultat mu se nije motao po glavi, pa je bio duboko nesrećan kad bilo ko oko njega učini nešto što nije bilo u njegovom neposrednom planu. Njega su zanimale samo dve i samo dve stvari u životu: da stalno bude u posedu lopte i da napravi što veću budalu od protivnika. A zadatak stratega igre bi bio da uklopi sve ostale elemente – plan igre, taktiku, rad svih ostalih igrača – prema tom kapricioznom ludaku.

Mnogi su saigrači iz istih timova svedočili o tome kako je Zidan posle utakmice napuštao teren duboko nesrećan iako je njegov tim upravo pobedio u važnoj utakmici rezultatom od 3:0, jer on po svom dubokom ubeđenju na toj utakmici nije dovoljno nahranio svoju bolno izvitoperenu sujetu.

A zašto su ga trpeli? Zato što je bio nezaustavljiv. Zanimljivo pitanje na koje još niko nije odgovorio: da li je to bilo tako zato što niko nije umeo da ga zaustavi ili to niko nije smeo da učini da ne bi dobio po tamburi na sred terena?

Zidan, fudbaler

Ozbiljniji ljubitelji fudbala će se svakako setiti incidenta u finalu svetskog prvenstva u fudbalu 2006, kada je Zidan u drugom produžetku utakmice sa Italijom izgubio živce i opaučio Maceratija glavom u grudi, čime je zaradio crveni karton, a pola Francuske i danas tvrdi da je time uticao na psihičko stanje saigrača pred ulazak u ciklus jedanaesteraca, kada je Italija uspela da osvoji zlatni buzdovan od pet i po kila. I nije sad bitno to što je Francuska igrala bolje, jer ne pobeđuje uvek bolji, to znate i sami: uvek pobeđuje pametniji. Tek, Zidan je posle te utakmice, koju je planirao i kao poslednju u karijeri, ipak dobio zlatnu kopačku. Nažalost, nju nije mogao da obuje kako bi lomio noge saigračima u rekreativnim mečevima po komšiluku, na koje se orijentisao nakon aktivne karijere.

Čegbre malo… Zašto smo ovo počeli da pričamo?… Ah, da.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 1. novembar”