Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U umetnosti kojom Kate Bush obogaćuje ovaj svet nema ničeg banalnog, ničeg ishitrenog, ničeg čemu se može bez griže savesti prići površno i radi puke zabave. Ako vam je do površnosti i efemernog doživljaja, moraćete da se osvrnete negde drugde.
Ali ako ste spremni da se suočite sa iskušenjem, nagrada može da bude velika.
Marty Paich je bio cenjeni američki pijanista, kompozitor, dirigent, aranžer, producent koji je delovao tokom pedesetih i šezdesetih. Imao je ozbiljnu klijentelu: Ray Charles, Ella Fitzgerald, Aretha Franklin, Stan Getz, Art Pepper, Frank Sinatra, Sarah Vaughan samo su neka od velikih imena sa kojima je sarađivao. No, kako je vreme prolazilo, sve više je vremena posvećivao muzičkom razvoju svoga sina koga mnogo bolje poznajemo. David Paich je tokom sedamdesetih preuzeo porodičnu štafetu postavši bliski saradnik Boza Scaggsa, kao cenjeni studijski muzičar, aranžer i koautor pesama mnogih muzičkih zvezda.
Sa svojim istomišljenicima, sve iskusnim studijskim muzičarima sa ozbiljnim pedigreom, krajem sedamdesetih upustio se u dobro poznatu avanturu – formirana je grupa Toto.
In memoriam: Tom Petty (1950-2017)
Da, znam: to je to, zona godišta kad sve češće čujemo da odlaze. Ali ovom čoveku još nije bilo vreme. Stalno je imao još jednog keca u rukavu, njegovi albumi su redom bili čisti štihovi. Muzika koju je svirao, ma koliko bila anahrona u svom prostom sadržaju, bila je veličanstvena u svojoj čistoti.
Tom Petty, veliki autor i izvođač rock muzike, otišao je na Neko Bolje Mesto 2. oktobra 2017. godine, nakon što je prenet u bolnicu zbog srčanog udara.
Ostaće zabeleženo i to da su neki mediji objavili vest o njegovoj smrti pre nego što se ta smrt zaista i desila. Ali, o tome ćemo porazgovarati drugom prilikom.
Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.
Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.
(коме треба да одмори очи, велика)
Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.
Debitantski album grupe Wishbone Ash iz 1970. godine proizvod je vremena u kojem je nastao. Iz današnje perspektive, više ga možemo posmatrati kao skup lepih želja i demonstraciju sviračkih sposobnosti članova grupe nego dobro osmišljeni koncept. Na njemu našlo sve i svašta – od poznatih boogie/blues šema (jer “svi to sviraju”), obavezne balade (“kud će album bez balade”), sloja psihodelije i jamovanja (jer daje prostora za improvizaciju) do složenijih struktura koje su, može se reći, bile blago koketiranje sa progresivom, što je bila avangarda tog doba.
Srećom, brzo su se pribrali i opametili.
Već tokom 1965. godine The Kinks su jasno pokazali da se na njih može uzbiljno računati. Album The Kink Kontroversy nije bio samo zbir manje-više uspešnih singlica, već dobro osmišljen koncept koji je pokazao kakva su interesovanja Raya Daviesa. Istovremeno, ukazao je i na put kojim će grupa krenuti u budućnosti. Umesto rudimentiranog i ravnog zvuka bliskog garažnom roku, ponudiće svoju viziju popa/rocka specifičnog senzibiliteta po kome će ostati zapamćeni.
No, nije baš išlo sve tako glatko.
