Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Nazovite me nekritičnim ljubiteljem, zadriglim fanom ili koji se ono još pogrdni termin izvlači u ovakvim prilikama, ali nećete me pokolebati. Pojavljivanje novog materijala grupe Calexico ili barem najava onog što tek dogodine dolazi, kao u ovom slučaju, uvek je događaj vredan pažnje.
Ovo je osvanulo juče.
E, tako.
На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.
Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.
Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.
(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)
Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.
Početkom 1965. godine Paul Kantner i Marty Balin su pravili planove za formiranje nove, još neimenovane grupe. Kantner je predložio da uključe njegovog drugara Jormu Kaukonena, a mnogi izvori navode da je upravo on predložio ime za novu grupu koju danas dobro znamo.
Tako je poleteo Jefferson Airplane, postajući perjanica psihodeličnog roka.
No, nije išlo sve tako glatko.
Današnji klinci verovatno ne znaju ništa o Španskom građanskom ratu. A zašto bi ih on i interesovao kada su, mahom, ušuškani u virtuelnoj stvarnosti u kojoj im se neprekidno, kao na pokretnoj traci, serviraju isto takva virtuelna zadovoljstva. U vreme kada se o internetu i globalnim mrežama nije moglo ni sanjati, ovaj rat je bio u neku ruku globalan (iako i lokalan) jer je poslednji u kojoj je promovisane nekakve opšte ideje koje su se, uslovno, mogle ticati celog sveta.
Doduše, uglavnom levičarske, danas tako nepopularne.
-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.
И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.
Among the headstones you played as boys
Crypts and tombs like a roomful of toys
Just up the river from the smoke and the noise
Gethsemane
Kao što zna naš svaki redovni čitalac, Richard Thompson je drag gost na stranicama Suštine pasijansa. I tako, evo nas opet, po ko zna koji put, u društvu neverovatnog muzičara. Šta se tu može: priznajemo da smo slabi na genije, pogotovo na one čiji smo savremenici i čijeg dela smo svedoci.
Teško je dodeliti primarni atribut tom čoveku, jer bilo da ga predstavimo kao kompozitora, tekstopisca, instrumentalistu ili kao poznavaoca istorije muzike čije derivate svesrdno crpi kao izvor i inspiraciju, Richard Thompson je mnogo puta opisan kao velemajstor van kategorija, neko čiji uspesi se mogu meriti jedino sa malobrojnima iz iste niše iz koje su potekli, a to je nešto od najbolje autohtone muzike koju je Engleska ikada dala svetu.
Najdosadniji deo priče je da za pedeset godina karijere tu nije bilo nijedne omaške, a kamoli pada.
Za rođendan sam dobio na poklon knjigu o kragujevačkim kafanama. Zanimljivo štivo. Ni sam do sada nisam znao koliko ih je bilo, a mislio sam da sam ih prošao skoro sve. Ispostavilo se da za polovinu nikada nisam ni čuo da postoje i da sam decenijama živeo u zabludi. Odavno više ne idem po kafanama, jer se u njima svakako nisam opijao, a onoga zbog čega sam u njima proveo toliko vremena više nema – ljudi sa kojima sam satima divanio razbežali su se po celom svetu, a konobarice koje su znale šta pije svaki gost davno su se poudavale. U ovim današnjim kafanama nemam nikakvu želju da sedim – ili me trese u mali mozak neki dance/trance koji nit smrdi nit miriše, ili bezlična ambijentalno meditativna muzika koja ubija svaku želju da nešto pojedem ili popijem.
O narodnjacima kao muzičkom backgroundu neću ovaj put…
Kada sam, na preporuku prijatelja, po prvi put poslušao grupu War on Drugs kao “nešto što će biti sledeća velika stvar”, nisam delio njegovo oduševljenje. Ideja da se na motorični ritam i sonične gitaroške udare tipične za alternativne grupe poput Sonic Youth ili My Bloody Valentine nakaleme sofisticirani stihovi i melodične linije učinilo mi se zanimljivim, ali je krajnji utisak bio polovičan. Na njihova prva dva albuma nisam mogao da pokažem na pesmu za koju bih rekao da me je oborila s nogu.
A onda su snimili Lost in the Dream (2014)…
Pravljenje kojekakvih lista je, pojavom interneta, postalo jako rasprostranjen sport. Obično su tipa “najbolje od” ili ”ključne pesme, albumi toga i toga”. Takve liste je najbolje zaobići u širokom luku, što i sam radim. Iz toh lista se retko kada može saznati nešto novo, a na osnovu jezika sastavljača koji obrazlaže svoj izbor mogu poprilično tačno da zaključim koliko ima godina i kakva mu je slušalačka kilometraža. Pride, takvi po pravilu zaboravljaju da saopšte kriterijum kojim su se rukovodili. A kada toga nema ili nije jasno objašnjeno, bolje je da se njihova sočinjanija zovu “pesme koje mi se dopadaju”, jer su u pitanju lični utisci upakovani u nezreli nastup.
Nekim slučajem, nedavno sam naleteo i na listu “najgorih pesama ikada snimljenih”…
Don’t know that I will
But until I can find me
The girl who’ll stay
And won’t play games behind me
I’ll be what I am
A solitary man
Ovo je pesma koja se voli na prvo slušanje.
