Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U vreme kada je upoznala Grama Parsonsa u nekom malom, zadimljenom klubu u Washingtonu, Emmylou Harris nije ni slutila šta će se desiti sa njenim životom. Bila je mlada, sveže razvedena, sa ćerkom koju nije imala kome da ostavi i bez kinte. Po knjigama piše da joj je Gram poslao lovu kako bi došla kod njega na jug na snimanje, da je bila neodlučna u vezi toga, ali je pristala – verujem da u tom trenutku i nije imala nekog naročitog izbora.
Ostatak priče je istorija.
Grupu Blue Öyster Cult muzičke enciklopedije opisuju kao inteligentne hard rockere koji stvaraju izuzetnu, jako rafiniranu muziku u okviru žanra. Duga i plodna karijera rezultirala je gomilom sjajnih albuma, a zbog nesumnjivog sviračkog umeća važe za jednu od najvećih koncertnih atrakcija na planeti. Veliko kult sledbeništvo ih verno prati preko četiri decenije, a “široke narodne mase” ih već teže vare – mistična & kriptična lirika se ne primaju tako lako.
No, oni znaju i da naprave pesmu čija je naracija pravolinijska.
Početkom devedesetih, u vreme sankcija i astronomske inflacije kojih se nerado sećamo, malo ko od nas je i razmišljao o muzici. Te godine su mi uglavnom služile da nanovo pretresam svoju diskoteku, a noviteti su se dobijali na kašičicu. U trenutku kada se Čeda Fancy pohvalio na mreži da je u posedu dva albuma grupe Manic Street Preachers, nisam mnogo oklevao – uskoro mi je poslao kasetu koja se par godina potom non-stop vrtela u kući.
Planula je ljubav još na prvo slušanje.
– Star fleet to scout ship, please give your position. Over.
– I am in orbit around the third planet of star called the Sun. Over.
– You mean it’s the Earth? Over.
– Positive. It is known to have some form of intelligent species. Over.
– I think we should take a look.
Ponekad neko od muzike stvori nešto veće od života i onda to ostane za sva vremena. Danas, kad dominira plitkost, na to je teško čak i ukazati, a kamoli tek razgovarati o tome. S druge strane, ponekad su reči izlišne. Jer, reči mogu postati vredne tek onda kad onaj ko ih izgovara ili zapisuje zna kad treba da ućuti ili spusti pero.
Nažalost, potrebno je objašnjenje.
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Britanci su bili veoma inovativni i kreativni u onome što nazivamo art rock ili progressive rock. Pink Floyd, King Crimson, Jethro Tull, Genesis, Gentle Giant, Yes, Emerson, Lake & Palmer, Roxy Music i mnogi drugi su, svako na svoj način, kreirali zanimljivu muziku koja se teško mogla strpati u jednu vreću. Preko Bare se takođe zatalasalo: kako je najveće tržište na svetu pomno pratilo šta se dešavalo na Ostrvu, sasvim je očekivano da su se pojavile i američke grupe kojima su pomenuti bili uzori i koje su pokušavale da izbore svoje mesto kod malo drugačije formirane publike.
Genijalni Pavlov’s Dog su na domaćem terenu potpuno ignorisani, dok je Kansas uspeo da postane velika atrakcija.
I understand about indecision
But I don’t care if I get behind
People livin’ in competition
All I want is to have my peace of mind.
Moram malo Grbiću da uđem u zabran.
Postoje naročite pesme – ili bi bilo tačnije da kažem da postoje naročite interpretacije nekih pesama – koje zahtevaju posebno mentalno stanje slušaoca kako bi se uklopile i “legle” na dušu. Ako se zateknete u nekom “protiv-stanju”, pesma će prosto proći pored vas, neće vas ni okrznuti i na kraju ne bude ništa od plemenitog trenutka koji muzika čini čoveku i koji nema ime. Možda ste došli do ovog zaključka i sami, čisto empirijski, kao što se to meni desilo ko zna koliko puta. Nemam objašnjenje za te čudne mentalne mehanizme niti pokušavam da ih prebrodim ili im doskočim: prosto, neke kombinacije raspoloženja i muzike ne rade u nekom času i ne mogu se silom prevazići.
Ako je za utehu, makar prepoznajem takva stanja, pa ne žigošem muziku zbog sopstvene krive nasađenosti. Prosto, gledam da se toj muzici vratim nekom drugom prilikom. No, muka je kad iz stotinu benastih razloga propustim da to učinim, nego nastavim dalje bez čestite pouke. Tada možda čak i godinama ostanem bez konačnog doživljaja neke veličanstvene pesme, jer ono što sam ranije čuo gurnuo sam u zaborav, sve dok se ne desi neka povoljna okolnost ponovnog susreta i konačnog pravog otkrivanja.
Tačno to mi se desilo sa današnjom pesmom.
Auh, jebote. Od ovog može da pukne srce.
Села има разних, па се измишљају поделе. Географске, демографске, … уз мало стрпљења дала би се наћи још нека графија да се дода на тај списак. Данас остаје само једна подела, умире ли или не.
Једна ситна трансфузија умирућим селима смо и ми викендаши, што смо се убаштрали међу сељане ал’ не живимо тамо, него дођемо кад има нешто да се ради, или да се скупи друштво на дернек.
Ово је капија мог првог комшије са баште, кога никад видео нисам. Само сам чуо да је то купио, те ће доћи кад му крене пензија. Комшија преко пута је исто викендаш, али поиздаље, па бар он борави ту понекад месецима.
Jon Anderson je pevač svilenog glasa po kome je prepoznatljiva svaka pesma koju je snimila grupa Yes. Ujedno, on je i autor tekstova i tu nastaje moj glavni nesporazum sa njim – često nisam uspevao da razlučim o čemu on to peva, a stihovi koje je ubacivao u pesme ponekad nisu imali nikakvog smisla i navodili su me na sumnju da uzima neke halucinogene supstance…
Ne bi bio ni prvi ni poslednji takav u svetu rock & rolla.
Neki postanu slavne ličnosti pre nego što postanu ličnosti.
Mnogo volim matematiku. Precizna nauka. Nema konačne tvrdnje, ako nema dokaza. A od matematičkog dokaza jačeg nema. Nasuprot tome psiholozi – dečiji pogotovo – i pedagozi se lome oko raznih definicija. Ličnosti, karaktera, temperamenta, posebno. Kad dete stiče ličnost, kad karakter. Da l’ se temperament stiče, nasleđuje, da l’ se menja u životu?
S druge strane – a i iste na kraju krajeva – deluje mi kao da će neki izbori? Aktivirali se opštinski očevi i oci u školi, pa sve nešto oko sprečavanja vršnjačkog nasilja. Na tribini silna lica iz policije, opštine. Sad će sve da srede, sad će da bude bolja kontrola, školski policajac će bolje da radi posao. Teško da gore i može. Onaj video-nadzor koji su obećali pre neku godinu još nije, jer je propao tender (iako je dobio onaj ko je trebalo da dobije). Al’ to nas ne sprečava da uradimo ovo, popravimo ono. Proširiće ulicu da se može vozilom do ulaska u dvorište. Proširiće trotoar da pešaci imaju mesta. Al’ prvo su se proširila dvorišta okolnih kuća, a sve na račun trotoara i ulice.
Kad ih pitah šta ćemo sa verskim vršnjačkim nasiljem (imali smo slučajeve da deca – doduše verbalno – maltretiraju decu zamo zato što nisu krštena), dobih odgovor da je to pitanje za neku drugu tribinu, jer ovde nije dođao niko “iz Bogoslovije”, nego je tu “čovek iz policije”. Sad čekam da mi neki njegov kolega dođe na vrata, jer sam postavljao nezgodna pitanja.
