Autori poput njega su retki, dragoceni i najčešće nepoznati široj publici.
Chris Judge Smith je jedan od onih ekscentričnih muzičara čije je delovanje nemoguće prepričati. Oni sa dužim pamćenjem setiće se da su on i Peter Hammil daleke 1967. godine osnovali Van der Graaf Generator, čudnu i uticajnu grupu koja zauzima važno mesto u svim muzičkim enciklopedijama. U njoj je Smith svirao bubnjeve i pevao, a dolaskom profesionalnog bubnjara, njegova uloga je postala beznačajna (svodila se na pevanje pratećih vokala) jer je Hammil preuzeo stvari u svoje ruke.
Ko ne primećuje koliko ovi ljudi uživaju svirajući na sceni, ja mu ne mogu pomoći.
Češće nego što bih voleo, upadam u spinove preopterećenja na poslu. Za nekog ko voli da bude lenj, ali ne sme zato što voli da jede i treba mu malo struje za razne kućne aparate, to je prilično nezgodna situacija. A onda sviram freelancer blues: ne postižem da se bavim čime bih voleo, vreme neumitno klizi kao pesak između prstiju i ja se na kraju nađem u benastoj situaciji da nikom ništa nisam dužan, ali sam svega željan.
Kada izađem iz gužve, obično ostavim sve skrupule po strani, okanem se čistunstva po kojem se muzika ne može slušati ako nije bar u 96 kHz i svira na zvučnicima povezanim posrebrenim drotovima, a dokumentarni program o tužnoj sudbini malih žabama istočne Amazonije se ne može gledati ako nije emitovan na televizoru dijagonale dva metra, barem u 4K rezoluciji.
Ma, ja idem i dalje: slušam derivate nedodirljive muzike. Časna reč! Evo:
Ako je bio spreman da rečima povređuje prijatelje, zamislite šta je ovaj čovek tek bio spreman da uradi ljudima koje otvoreno mrzi.
Kada sam bio mali, puno sam slušao o grupi The Velvet Underground. Stariji pametni i knjiški ljudi sa kojima sam u to vreme stolovao u kafani su ispredali zanimljive priče o njihovom stvaralaštvu. Uspeo sam da se dokopam i njihovog dvostrukog vinila koji je predstavljao presek njihove karijere i… Ništa se nije desilo. Niti mi je u to vreme prijao zvuk same grupe, niti pevanje koje je više bilo nalik recitovanju, niti sam mogao na tada slabom engleskom da prokužim reference i jezičke vratolomije u pesmama koje je Lou Reed ispaljivao.
Jedna muzički izrazito nadarena porodica razgovarala je preko muzike, jer drugog načina za dijalog više nije bilo.
Kate & Annu McGarrigle mi je otkrio Vule. Od trenutka kada je dobavio njihov debitantski album iz 1975. gdine, ja sam se zaljubio u njihovu muziku i ta ljubav traje do današnjih dana. Imao sam valjane razloge: pesme koje su sestre pevale bile su savršene, a muzičari koji su ih pratili na snimanjima ulivali su strahopoštovanje. Na delu je bila čista muzička magija. Zbog toga nije ni malo slučajno što sam svaki naredni album željno iščekivao, a onda ga preslušavao do besvesti i analizirao do u sitna crevca.
Mogao je da bude jedan od najvećih, to se i očekivalo. Nažalost, postao je jedna od najtužnijih priča u rock & rollu.
Na samom kraju šezdesetih Fleetwood Mac su bili jedna od najvećih muzičkih senzacija. I to sa jakim razlogom. Iza sebe su imali tri snimljena albuma (dva vrhunska i jedan osrednji), koncerti su im bili rasprodati, probili su se i na američko tržište, a vanserijski gitarista Peter Green, ključna kreativna snaga, izbacivao je neobične pesme punom parom. U tom trenutku niko nije mogao da pretpostavi šta će se desiti u bliskoj budućnosti.
Za par meseci cela priča o prvoj postavi Fleetwood Maca će se okrenuti naglavačke.
