Specijalno izdanje National Geographica

Jednom godišnje, National Geographic priredi specijalno izdanje, uobičajeno u većem formatu nego što su to redovna izdanja. Pre mesec i nešto je izašlo treće po redu specijalno izdanje otkad National Geographic izlazi na srpskom jeziku.

Dva ranija izdanja, pod naslovima “Puls planete” i “Misterije Maja”, vrede svoju masu u čistom zlatu. A ovo najnovije je, uh, nešto od najlepšeg što sam u životu kupio na kiosku. Naslov je jednostavan i govori sve: “100 najboljih fotografija“. Možete zamisliti šta se nalazi u tom izdanju…

Ne, ne možete. Verujte mi na reč da ne možete zamisliti. Potražite ovo izdanje na kiosku dok nije kasno.

Ali, pre nego što opišem izdanje, moram da prenesem jednu prepisku koju sam vodio sa Igorom Rillom, glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica. Siguran sam da se Igor neće naljutiti što to e-pisanije prenosim bez njegove dozvole. Već znam da se stari lisac tiho smejulji, jer mu je opet uspelo, ama u dve reči, da me obrlati da ipak napišem tekst. Ono jes’: teško žabu u vodu naterati. Ali, sva je istina da se ja već mesec dana, od dana kad sam nabavio ovo specijalno izdanje, premišljam da napišem nešto o njemu. Valjalo me je malčice pogurati, što Igoru nije teško palo…

– * –

Igor:

Nego, ne pitah te: jesi li video specijal 100 naj fotki?

Grba:

Jesam, dakako. Negde možda tri ili četiri dana nakon što je stigao redovni aprilski broj. Jedna večernja šetnja po gradu i potraga za kioscima koji još uvek rade i imaju NG. Kupio na prvom gde sam našao, a onda smo išli dalje po centru i gledali gde ima – na pet od šest mesta po obodima pešačke zone u centru Kikinde

Ostao bez teksta. Nekoliko puta zaboravio da dišem. Prelistao i čitao napomene triput do sada. Izdanje još nije u polici, nego mi je na ruku, ne moram ni da se proteglim da ga dohvatim.

Hteo da predstavim na blogu. A onda skontao da ne bih umeo da opišem to. Recimo, poslednji put sam pokušavao da izaberem lični favorit. Pa sam označio total sa hiljadama ljudi koji se penju na piramidu u Meksiku na strani 24-25, pa uplakanog klinca koji bere pamuk na 41, pa onu nesrećnu dečicu na 46-47… I tako ko zna koliko do tigra u vodi na 68-69, poznatog motiva senki kamila na 86, one lude, duge ekspozicije pri večernjem sletanju aviona na 100-101… i tako do poslednjeg snimka. (*)

A onda, baš zahvaljujući tom naslovu, shvatim da je rešenje ispred nosa: omiljena mi je uvek ona fotka koju sam poslednju video. I ko sam ja da tu pravim neke selekcije, kad je neko već napravio selekciju stotinu fotki nad… Koliko? Deset miliona komada? I , konačno, zašto bih uopšte morao da biram jednu među sto? Zbog nekakve igre? Ta igra ne bi bila zabavna.

Još od najave izdanja sam znao da ću da puknem pred njim…

(*) Sad ti je valjda jasno da sam ovaj odgovor pisao petnaest minuta, a da žurim da prekinem, jer opet listam ovogodišnji NG specijal.

Igor:

Odlično! Tja, čini mi se da će ipak biti načina da se nešto kaže na Suštini pasijansa povodom specijala… Kad te već toliko radi, sumnjam da ćeš ga odćutati, he, he, he…

Pozdravi poštara, sutra kreće majski broj, pa vrebaj… Možda bude i ponedeljak.

– * –

I sad, dok sam lopatao ovaj sadržaj, shvatim da ja još uvek nemam ništa pametnije što bih mogao da napišem kao svoj utisak o ovom specijalnom izdanju. Ali, neće da škodi ako dodam nešto malo faktografije.

Možda već znate da fotografija objavljena u reportaži u National Geographicu predstavlja planetarnu referencu. Recimo da bi bilo koji fotograf mogao da napiše samo “imam reportažu objavljenu u National Geographicu” i da to ostavi kao jedinu rečenicu u svojoj radnoj biografiji, jer više nema čime da se dokazuje vrednost. Kriterijumi koje postavlja redakcija međunarodnog izdanja se graniče sa neverovatnim. Ali zato nema izdanja koje vas neće iznenaditi, zaintrigirati, motivisati ili probuditi – a možda i sve to zajedno.

Uzgred – znate li koliko fotografija biva pregledano dok se ne napravi selekcija za jedno međunarodno izdanje? Da ne bi bilo zbunologije i neverice, napisaću slovima: od sto hiljada do sto trideset hiljada fotografija. I pritom ne sumnjajte da angažovani fotografi imaju zanat u malom prstu, a pritom znaju šta rade i za koga: verovatno je svaka podneta fotka vredna objavljivanja. To sigurno može da vam dokaže onaj koji se penjao po liticama i dve nedelje visio sa njih dok nije uhvatio tek desetak fotografija izlazak makao papagaja iz gnezda; ili onaj koji je pet meseci proveo slikajući lokalitet Čičen Itca i dvaput bio pozivan u Vašington na konsultacije; ili onaj koji zamalo nije polupao novu novcatu, nebulozno skupu opremu da bi uhvatio perfektni večernji total Beograda sa vračarskog platoa, sve sa hramom Svetog Save u prvom planu.

Ne bih bio u koži art urednika NG-a, to je sigurno.

I sad, zamislite vek fotografisanja pod takvim kriterijumima i specijalno izdanje koje ima onako nonšalantan naslov. A o svakoj fotografiji bi mogla da se ispriča po jedna priča, počev od onih neverovatnih, prodornih očiju sa naslovne strane; to je najpoznatija fotografija u istoriji National Geographica i jedna od najpoznatijih u dvadesetom veku. Priču o toj fotografiji i devojci sa nje ćete naći u uvodu. Odakle prenosim ovde jedan citat, kradući ga kao da su to moje reči. Mogle su da budu.

Razumem. Ganut sam. Inspirisan sam.

Za par dana, zakazujem vam prelistavanje majskog izdanja National Geographica.