Utovar nedeljom, 23. mart

Ode mart, majkumu! A, ne. On još nije

U jednom od krajeva Srbije postoji izraz za devojku koja se udala, a da nije zatrudnela – udala se na prazan stomak. Naravno, većina nas prazan stomak vezuje za prazan tanjir i/ili prazan džep. Ne treba previše pameti da se zaključi ko će posle poslednjih najsvežijih izbora ostati praznog stomaka. A razmišljanja da li ćemo se tako praznostomačni pre udati na zapadu ili na (severo)istoku su suviše utopijska. Ako nas iko bude uzeo, ulogu udavače sigurno nećemo igrati; u najbolju ruku će nas tretirati kao siroče.

Ima i gorih stvari od sažaljenja. Samosažanjenje, na primer. Ta osećanja ostavljamo malodušnima, a nama hrabrima tugu rasterujemo rasplamsavamo rasterujemo današnjim Utovarom.

.

 

 

Mislite da da niko ne može da vas prevari? Upravo jeste!

Za podsećanje onima koji znaju, a za učenje onima koji ne znaju. Aktuelno je sada. Teško da je ikada i prestajalo da bude aktuelno, ali sad je posebno. Hronologija promena granica evropskih država od XII veka!

Baš na tu temu postoji vic-pitalica:

P: S kim se graniči Rusija?
O: S kim ‘oće!

A kad smo već u tom dvorištu, evo obrade starog vica:

Dolazi Medvedev kod Putina i sav iznerviran predlaže mu da ukinu vremenske zone.
– Zašto? – upita Putin.
– Pa ne snalazim se više. Odletim u drugi grad, zovem kući, a oni svi spavaju. Prošli put tebe probudim u 4 ujutru, a mislio sam da je veče. Zovem Angelu Merkel da joj čestitam rođendan, ona kaže “bio juče”. Predsedniku Kine čestitam Novu godinu, kaže da je sutra.
– Ma, dobro. Sve su to sitnice.
– Vraga! Sećaš se kad se srušio onaj ukrajinski avion? Ja zovem da im izjavim saučešće, kaže čovek da avion još nije ni poleteo…

Pita komšija Lalu:
– Što ti je plavo oko?
– Udarila me Sosa!
– Zašto?
– Obratio joj sam se sa “ti”.
– I zato tuče?
– Tuče, tuče… Ležim ja tako pored nje, a ona kaže “Mi odavno nismo imali seks!” A ja joj ondak rek’o “Ne mi, Soso, nego ti”.

Predlog za čitanje i, ako nije mnogo da se traži, za razmišljanje: kako mnogi slute, biće to jedno od prvih poglavlja u hronici rađanja novog totalitarizma u Srbiji. Pa možda nije zgoreg da baš podelimo, dok još možemo (i dok se utovari nedeljom ne pretvore u istovare svaki dan, pu, pu, daleko bilo): Pavle Ćosić – Moj status zbog jednog spornog statusa.

Na ulazu stoji onaj aparat za otkrivanje metala, kroz koji normalno prolazimo iako sve pišti oko nas. Ipak, na portirnici sedi uniformisano lice koje se obraća pandurima koji me privode:

– Ne može, Cvetkoviću! Kako misliš da ovaj uđe u bermudama?
– Daj, pusti nas. To mi je ortak. A i nećemo dugo.

Ortak?!
Ali ovaj ne popušta. Pravila su pravila. Ovako sa strane ispada kao da policajac ne može da privede kriminalca ako je kriminalac u bermudama, ali nije u tome stvar. Cvetković je vispren čovek, znao je da nema posla s pravim kriminalcem te mi stoga nije stavio lisice na ruke…

Pridevi su važni. Pazite da ne izostavite neki bitan.

Recimo, da vam neko kaže “stavljam pod na tavanicu”, gledali biste ga sa nevericom, a možda ne biste ni gledali u njega, nego kako da uteknete. A kad kaže da je taj pod brodski, odjednom je sve u redu. Pridevi, pridevi…

.

 

 

 

 

Ovde leži moja voljena supruga. Konsultovala se sa lekarom ili farmaceutom.

Pričam ja tako sinu kad sam bio mlad kako nije bilo Interneta, a on me pita “A koliko sati ga nije bilo?”.

Da li je umro fer-plej?

Zar ste smuljali u najavljene reforme. Evo, krećemo od obrazovanja školstva školske lektire:

A nastavljamo sa informatikom:

I građanskim vaspitanjem:

– Mama, a šta si ti želela? Kćerku ili sina?

– Ja sam želela da gledam film…

Kaže mi drugar iz Johanezburga da ih na TV-u ubijaju reklamom “Srpski ananas – ne pada!”.

Samo pažljivo zakoračiš i…

…i tako to.

Ko živ i zdrav na vreme stigne kući, neće ostati praznog stomaka. Čeka ga nedeljni ručak. Prijatno.