Author: Grba

Aspekti pravih značenja

Letimice prateći kojekakve onlajn medije, primetio sam da je tu i tamo postalo moderno napadati Paula Wellera. Zanimalo me je samo šta kažu oni velemajstori engleske scene koji su uveli u praksu da “krišom” odnesu svoje poluzavršene radove Welleru na noge i pitaju ga za mišljenje. Među takvima se nalaze i neki muzičari koji se paušalno smatraju velikim institucijama na Ostrvu, pa bi možda bilo pametnije da prećutim ta imena. I saznajem očekivano: oni nemaju primedbi, jer ozbiljni ljudi, po pravilu, vole muziku koja izdržava sud vremena. A što se tiče onih koji su Welleru odlazili da bi saznali svoje mišljenje (kojih je mnogo više), oni svakako nisu više zanimljivi, jer upravo takvi su skloni da ujedu ruku koja ih je jednom pomazila.

Jedino što sam pomislio posle jednog paušalnog prozivanja Wellerovog rada ili nastupa, više se čak i ne sećam šta beše: “Blagi bože, pa Paul Weller je najzad postao prava institucija…”

Nastavite sa čitanjem… “Aspekti pravih značenja”

Kucam ti na vrata, a ti kao da me ne čuješ…

Između odlične žive svirke i magije na sceni, u tehničkom smislu reči, nema nikakve razlike; nabrajanje onog što je isto bi trajalo dugo, a bilo bi banalno i beskorisno. Ono što se bitno razlikuje ne može da se ispriča; tačnije, ja to ne umem, pa arogantno prilagođavam svet sebi tvrdeći da niko drugi to takođe ne može. Kako god: da li ćeš primetiti razliku ili nećeš, uh, pa kako sad to objasniti?…

A pre svega: hoće li se magija na sceni uopšte desiti? To se ne može znati unapred. Ponekad se desi, ponekad omane, jebigica. Važno je da pohodiš što više koncerata, da ni na jedan ne poneseš nekakvo kovertirano očekivanje, jer u tom slučaju sledi garantovano razočarenje, nego gledaš da skočiš na talas doživljaja i surfuješ njime, a da li ćeš doživeti katarzu ili se samo dobro zabaviti – ko zna…

Nastavite sa čitanjem… “Kucam ti na vrata, a ti kao da me ne čuješ…”

Poljubac ruže

Pomenuh pre koji dan “sindrom drugog albuma”, pojavu koja je mnogim muzičarima presuđivala definitivnu sudbinu. Mislim da takvih primera ima toliko da bismo samo od njih mogli sačiniti zasebnu rubriku; no, više mi se dopada kada primer iskoči tako reći slučajno, a to se desilo baš u današnjem slučaju.

Sećate li se ove pesme?

Ta pesma je vinula svog autora i interpretatora u visinu u kojoj obitavaju samo nedodirljivi.

Nastavite sa čitanjem… “Poljubac ruže”

Okamenjen

Neki moji drugari su skloni da forsiraju preporuke raznih gitarista, naročito onih prangijaša iza kojih leti perje ili onih koji po njihovom mišljenju imaju “nešto posebno”, pa se prilično začude kad naiđu na moju potpuno hladnu reakciju. Ne osećajući potrebu da se pravdam zbog svog stava, a znajući da većina nije izložena muzici u tolikom obimu koliko je to meni normalno, puštam ih da misle šta hoće. No, jedan mi reče: “Ostario si: nekad si sekao vene na ovakvu muziku!”.

Na stranu što zbilja ima one muzike za kojom sam nekad klicao, a danas sam ravnodušan jer sam je prerastao, a naročito što baš u slučaju primera koji je prethodio toj izjavi nikad nisam voleo takvu muziku (posredi je bio Joe Bonamassa, plastificirani gitarski heroj koji nikad neće imati moje poštovanje), malo sam se zamislio nad tom konstatacijom: zaista, ko su gitaristi koji pobuđuju moju pažnju? Recimo, ima li u mlađoj generaciji ikoga osim Dereka Trucksa da je uspeo da zadrži moju pažnju?

Nedavno me podsetiše na ovog dečka: o, da! Zapisao sam fusnotu da se njime pozabavim, pa kako sam zapisao, tako sam i izgubio belešku. Zaboravio sam: podsetnik u kalendaru je jedino mesto koje čitam svakodnevno…

Nastavite sa čitanjem… “Okamenjen”

Doviđenja Sent Luisu. Zbogom mediokritetima.

Kako to obično biva, drugi album grupe je onaj na kojem se lome koplja. Tek tada svi odlučuju da li je bend ono pravo ili je bio samo one trick pony, da li će pažnja publike i kritike ostati održana ili se potrošila prvim ushićenjem, da li im se smeši ikakva perspektiva ili je vreme da potraže šansu u nekoj drugoj delatnosti osim muzike.

Perverzni kakvi su bili celog svog veka, Steely Dan su taj trenutak ostvarili na trećem, a ne na drugom albumu.

I to suptilno zajebavajući svakog ko im se našao na putu.

Nastavite sa čitanjem… “Doviđenja Sent Luisu. Zbogom mediokritetima.”

Na kraju ostane prašina

Now you’re telling me you’re not nostalgic
Then give me another word for it
You who are so good with words and at keeping things vague
Because I need some of that vagueness now
It’s all come back too clearly
Yes I loved you dearly
And if you’re offering me diamonds and rust
I’ve already paid

U nezvaničnoj podrubrici rubrike “Muzika za popodne” na Suštini pasijansa kojoj nikad nismo dali podnaslov, ali koji bi mogao da glasi nekako u stilu “zaboga miloga, da li je moguće da ovu pesmu do sada nismo pomenuli ovde” ili “samo da vam objasnim šta se to desilo, pa smo nekako zaboravili na ovu pesmu”, danas se suočavamo sa remek-delom dive američkog folka, neuporedive Joan Baez.

Pa eto: ako nekim slučajem do sada niste znali, sada znate o kome zaista govori ova pesma.

Nastavite sa čitanjem… “Na kraju ostane prašina”

Koliko je zapravo prazna Knjiga Subote (na 432 Hz)

Strpite se malo u vezi sa ta 432 herca. O tome ćemo malo posle.

Moram da priznajem da me pomalo fascinira koncept tzv. tribute bendova, onih muzičkih grupa koje dobrovoljno ustupaju svoj kreativni potencijal opusu nekih poznatih, velikih imena tako što de facto kloniraju njihove izvedbe i tako za svoj groš nadoknađuju iskustvo živog susreta sa tim velikima svima onima koji su raspoloženi za to. Pravi i najiskreniji su oni mali, čiji domet su razne pivnice i klubovi, koji su spremni da za trista duša naprave spektakl za pamćenje. Pamtim dobro: dva-tri puta sam se sreo sa novosadskom grupom Pro Rock Angels, čiji repertoar je sastavljen od opusa grupe The Rolling Stones. Ljudi moji: kakve su to žurke!

Ima i onih drugih, koji gađaju veliku priču. E, tu su stvari već malo šarenije. Ali, prvo da čujemo nešto od takve muzike.

Iznenađeni? Bio sam i ja, dok nisam malo zagrebao ispod površine.

Nastavite sa čitanjem… “Koliko je zapravo prazna Knjiga Subote (na 432 Hz)”

Neke neobjašnjene senke

Kada se neka muzika vrti oko tvog opšteg muzičkog ukusa, onda ju je lako primati zdravo za gotovo, bez potpitanja. Tu čak nastaje ona pozitivna povratna sprega u kojoj muzika proizvodi uživanje, uživanje dovodi do još muzike, pa tako u krug dok ne ukapiraš da perpetuum mobile zapravo postoji, zahvaljujući tome što je muzika je predmet metafizike pre nego što je nekakva matematička kombinacija frekvencija složena u nekakve šablone.

Pravi cilj svake dobre muzike je dodir magije.

Međutim, ponekad se navuku tmasti oblaci. Nešto se desilo, pa najbolji muški vokalni duet u istoriji rock’n’rolla više ne postoji.

Nastavite sa čitanjem… “Neke neobjašnjene senke”

Samo kad bih mogao (da ih čujem uživo)

Hey there you
What’s your claim
While you’re out there
Running in circles you don’t understand

Kada su šefa jednog mladog benda uoči prve zvanične svirke pitali kako se bend zove, on reče “Dawn of the Buffalo” – ideja beše da se imenom oda dužna pošta korenima iz kojih je razvijen muzički stil grupe – ali producent koncerta je to loše čuo, pa je na plakatima odštampano ime “Donna the Buffalo”. Najpre nisu imali kud, a posle im se učinilo kao dobar štos.

Skoro trideset godina kasnije, taj štos traje i dalje, a meni i vama preostaje samo još jedno da se zapitamo:

Kako, za boga miloga, kako je moguće da do sada nismo čuli za ovaj bend?

Nastavite sa čitanjem… “Samo kad bih mogao (da ih čujem uživo)”