Prvo je naučio da ovladava resursima:
Author: Grba
Jedna na dan (329): 22. februar 2013.
Morao sam da se vratim. Da proverim tu scenu i da nađem mir sa njom.
Rekoh već, na prethodnoj fotki beše dilema da li da uslikam luster naglavačke. Nisam to uradio, ali crv je ostao negde u mislima…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (329): 22. februar 2013.”
…Ali ne možeš gurati reku
Danas poslastica: muzika koja nije za zabavu, nego za razmišljanje. Pred vama je jedan od najjačih radova u bogatom opusu Vana Morrisona: numera “You Don’t Pull No Punches, But You Don’t Push The River” je, uslovno rečeno, naslovna na čudnom i ne baš lako svarljivom albumu Veedon Fleece (1974), jer tu postoji stih
William Blake and the Eternals, standin’ with the Sisters of Mercy, looking for the Veedon Fleece…
Čime biste se bavili da novac nije bitan?
Pitanje je prosto i direktno.
Pogledajte sledeći kratki film. Ako razumete engleski jezik, obratite pažnju na govor. Pre nego što pomislite da je posredi još jedno new age sranje, dozvolite da vas zaustavim i dam naznaku. Alan Watts je bio filozof i popularizator nekih pozitivnih učenja na vrlo lucidan način. Poznata je njegova izjava o konzumiranju psihoaktivnih droga: “Kada primite poruku, spustite telefonsku slušalicu”.
Nastavite sa čitanjem… “Čime biste se bavili da novac nije bitan?”
Jedna na dan (328): 21. februar 2013.
Ej, kad ti se ne da, pa se ne da…
Gomila nekih nepotrebnih muka… Ama, svaka je muka nepotrebna, nego mi se pokvarili planovi. Posle jedva nešto malo manje od četiri godine, reinstalirao sam računar, i to ne zato što sam hteo, nego zato što sam morao – jedan disk je odlučio da crkne, pa sam morao da budem brži u odlučivanju kako bih zadržao iluziju da sam ja gazda njemu, a ne on meni. Postavio sam sistem od nule, što sam usput iskoristio da reorganizujem mnogo toga; nije bitno, osim notorne činjenice da sam potrošio skoro 20 sati neto rada da sve stavim na svoje mesto. Mnogo. Previše.
Hteo sam da ilustrujem ceo proces, ali nije mi se dalo da uzmem fotoaparat u ruke. U neka doba mi je palo na pamet da slikam luster iznad sebe, i to naglavačke, onako kako sam pogledao u njega pedeset puta tokom dosadnog procesa. Umesto toga, palo mi na pamet da slikam nešto drugo. Prepoznaćete onu sliku od pre četiri nedelje.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (328): 21. februar 2013.”
Ilustrovana istorija muzike u sedam minuta
…i to nepunih.
Nema šta da se priča. Ako i ne znate španski, kao što ga ja ne znam, neće smetati da ispratite sve što treba.
Majstorski.
Jedna na dan (327): 20. februar 2013.
Još jedna od foto-šetnje koju sam obavio jedna dan pre. Ova fotka je bila odavno zakazana…
Spomenik palim borcima u Kikindi je strašno oštećen. Nije mi za ideološku dimenziju tog spomenika – zabole me patka za fabrikovanu istoriju – nego nikako da primetimo kako ta skulptura Aleksandra Zarina predstavlja remek-delo modernizma. Posleratna Jugoslavija, koliko god je bila ogrezla najpre u državni, a potom u burazerski socijalizam, makar može da se podiči činjenicom da je modernizam sve vreme ostao jači od socrealizma (neki tvrde da socrealizma u FNRJ/SFRJ nije ni bilo, ali hajde da ne preterujemo). Građevine i skulpture nastale od kraja četrdesetih do kraja šezdesetih godina dvadesetog veka jasno su svedočanstvo burnog doba u kome su se još tad nazirali prvi obrisi građanskog društva.
Ne omašim da bacim pogled na spomenik kad god prođem. Nalazi se na najsavršenijem mogućem mestu nasred trga i – zapušten je. Obećao sam sebi da ću kad-tad napraviti fotografiju tog spomenika iz nekog čudnog ugla, nešto drugačije od onog pokušaja u oktobru prošle godine. I taj dan se desio u utorak popodne, istog dana kad je načinjena i fotka 326.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (327): 20. februar 2013.”
Svako krije ponešto, osim…
A sad nešto posebno: da proverimo zašto John Lennon nije hteo da sakrije svog majmuna.
Upomoć! Slon je pojeo moj telefon!
Ovo je epska stvar. Ostaće za pokolenja! 
Sledeći put će poneti kikiriki.
Jedna na dan (326): 19. februar 2013.
Vaspitanje ponekad utiče na mene… Ne preterujte: rekoh “ponekad”…
Šetao sam Kikindom u suton, malo štrikao fotoaparatom po trgu. Prolazeći kroz jedan blok stambenih zgrada, izgrađenih pre trideset i nešto godina usred centra tako da izigrava tzv. urbani napredak panonske varoši sa širokim ulicama (u kojoj danas ima hiljadu jeftinih kuća na prodaju), zapitao sam se mogu li da prepoznam ikakvo fizičko obeležje koje bih asocirao sa onim što neki vole da nazivaju “urbanim”. I kao poručeno, pred mene iskoči scena… Linije! To su linije!
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (326): 19. februar 2013.”