Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Na današnji dan pre 77 godina rođen je John Philips, rodonačelnik grupe The Mamas & The Papas. U to ime, slušamo najveći hit grupe.
Možda bi trebalo da ispričam priču o dešavanjima koja su dovela do okupljanja jednog akustičnog benda u Kikindi, koji je na repertoaru imao i ovu pesmu. Ali odlučujem da vas ne davim glupostima; danas nije dostignut kontekst u kome bi takva priča imala smisla.
Kovertirajte ovu pesmu za vreme kad udari kasni novembar.
(Dužina naslova me je provocirala da napišem “protiv Frankenštajna”, ali neka me đavo odnese ako ikada pobrkam neimenovano čudovište sa imenom njegovog tvorca.)
Volite li književnost XIX veka? “Tri musketara“, primerak iz biblioteke, bila je verovatno najsmrdljivija knjiga koju sam u životu pročitao. Gde ju je i kako uhvatila plesan, ne bih znao reći, ali nekako sam izdržao onu beskorisnu skribomaniju Aleksandra Dime (oca): imao sam trinaest godina i čitao sam brzinom kojom bih sam sebe danas postideo. A čuveni roman Meri Šeli, nažalost, nisam nikad ni pokušao da pročitam.
Što se mene tiče, aktuelan je Pračet. Vreme je za nastavak čitanja serijala o Disksvetu.
Ko je ovde u pravu?
Danas klasik: omaž jednog genija drugom geniju, učitelju. Da me đavo odnese ako dodam ikakav komentar na ovo. Ne treba. Uostalom, ima ko je to već uradio.
Eventualno preporuka: ajd’ još jednom, malo glasnije.
U ravnopravnoj tuči nema pobednika. Da, možete ubiti od batina onog drugog, ali time ćete samo izgubiti deo sebe i tako potrošiti onu vred…
Ne, ne vredi: ova adolescentska NVO demagogija mi nikako ne ide. Krećem ispočetka.
Možete imati utisak da živite u vreme civilizacijske tekovine u kojoj fizička sila nije ključni faktor opstanka. Možete verovati da se problemi u stvarnom životu rešavaju razgovorom, dogovorom i ostalim tehnikama komunikacije. Što pre shvatite da nije tako, to bolje po vas.
Ko je ovde u pravu?
Deder da ih udenem pre nego što zaboravim na njih…
Jedan od glavnih razloga što volim da odem na festival Nišville uopšte nema blage veze sa festivalom, pa ni sa muzikom. Ali, nećemo sad o tome: posle tri uzastopna Nišvila koja sam pohađao, mogu slobodno da izrazim kako su nova iskustva sa muzikom koju inače ne poznajem (niti bih je se latio paušalno) najvrednija stvar koju donosim sa tog sjajnog festivala. Favorit među (za mene) novim imenima za 2012. godinu je engleska jazz-rock grupa Get the Blessing. To su četvorica ludaka iz Bristola čija energija sviranja može da se poredi sa najluđim punk-rock sastavima koje je svet video. Poslušaj:
Muka je to kad neko ima nevaspitanu decu. A još veća muka je kad taj neko podržava takvo ponašanje, jer tad trpe svi u dohvatu kretanja i glasa te dece. Imam primer u komšiluku, posmatram i pitam se gde je granica. Trend je takav da će mali do polaska u školu psovati na glas sve živo; na stranu što već prepoznajem fraze koje njegov jednako nevaspitan otac ispaljuje u svojoj kući i van nje; mali ne ume da pripazi, pa se izlaje. A dok završi osnovnu školu, taj će nas tući sve redom. Šta će biti posle, videćemo.
I tako, dok nas Bubuleja teroriše iz dana u dan svojom drekom koja prevazilazi glasnoću nervoznog majmuna, hvatam sebe da se zapravo plašim za to dete. Istina je, plašim se za njega kao da je moje rođeno dete. Hoće li ga udariti neki auto? Video sam ga bezbroj puta kako izleće svojim malim biciklom. Hoće li ga neko tuđ istući? Ljudi koji tuku tuđu decu skloni su preterivanju; mogao bi neko da ga obogalji. Najzad, šta će biti kad natrči na luđeg od sebe, pa ovaj nasrne na njega? Nema više viteštva u kafanskim tučama: danas svaki golja izvadi bombu kašikaru, aktivira je, pa uz protivnika usput ubije još petoro. Koliko su ti ljudi neobazrivi i glupi, pokazuje i to što se sve češće desi da taj sa bombom povredi i ubije čak i samog sebe.
Da li je Petar Pan bio maloletni vitez ili bitanga koja zavređuje boravak u popravnom domu, pitanje je sad.
Ko je ovde u pravu?
Da, znam da smo ga nedavno slušali. Pa šta? Slušaćemo ga opet uskoro. Slušaćemo ga uvek.
Danas je tužna godišnjica: dvadeset dve godine su prošle od tragične smrti jednog od najvećih blues-rock gitarista koje je svet imao. Stevie Ray Vaughan je jedna od žrtava udarca helikoptera u brdo u noći 27. avgusta 1990. godine, nakon što je u uslovima slabe vidljivosti (magla i niski oblaci po noći) pilot loše procenio mesto na kom se letelica nalazi.
Groteska je tim veća što Stevie upravo beše pobegao grobaru sa lopate: posle dugogodišnje alkoholne krize koja je mogla da ga stoji života, trgao se i vratio u život i na scenu, sve sa trijumfalnim albumom In Step (sniman 1988-1989, objavljen polovinom 1989). Sećajući se velikog gitariste, danas slušamo fenomenalnu arabesknu numeru “Riviera Paradise”, poslednju sa tog albuma i de facto poslednju koju je Stevie snimio u studiju.
Ko drugome jamu kopa, široko mu polje. Kućica u gorici, nego golub na grani. Ko visoko leti, sam u nju pada. Bolje vrabac u ruci na jednoj nožici.
Sve te narodne mudrosti su iskovane tako što je pasivni posmatrač video onog što pokušava da ne uspeva, pa mu naspelo da udara kajle čestitom čoveku. Trudbenik je sve to čuo, ali je oćutao, osim jedan jedini put kada je naglas rekao poslovicu koja nije odmah ostala zabeležena u Vukovim zapisima: Lasno je tuđim kurcem gloginje mlatiti. Onaj što je pokušavao, na kraju je uspeo. a onaj što je sedeo i podjebavao, ostao je do dana današnjeg tamo, osim možda što je kamen ispred kućnog praga na kome je sedeo zamenio udobnom stolicom u hladovini nekog kafića, gde mu je servirano hladno pivo za novac koji nije sam zaradio.
Muka je gledati kako oni koji rade bivaju vređani dok oni koji žive kao paraziti idu gore. Trideset i kusur godina ih gledam, pizda li im materina lopovska, i znam da im nikad neće biti dosta.
Ko je ovde u pravu?
Da stvari nisu uvek onakve kakvim nam se čine na prvi pogled, utvrdili smo odavno. Da dva minusa pri množenju ne čine nužno plus, takođe znamo. Pitanje je samo: šta ćemo činiti kada nam više ne pretekne argumenata? Hoćemo li izigravati one iz filma “Kuduz” što sjede ‘nako u kafani, saopštavajući jedne te iste životne istine svakodnevno po više puta, bez obzira na to što svi sve već znaju? Ili ćemo možda pohrliti na jednu ili drugu strasnu, za koju nam se već učini da ima više da nam ponudi?
Gledamo to sve češće. Eh, da je bar samo na televiziji – nego u životu.
Ko je ovde u pravu?
Niko nikad neće razumeti poreklo perverzije, bez obzira na sve one silne teorije koje, inače, deluju više kao vežba iz poznavanja nerazumljivog jezika nego koherentna nauka. Ali možemo se složiti da glavna mesta za upražnjavanje perverzije postoje tamo negde visoko, visoko, toliko visoko da je Kjubrik morao glavom da plati za to. Baš kao što se krug inteligencije prostire tako što laik ne može da prepozna razliku između totalnog ludaka i totalnog genija (još se vodi diskusija da li je to, zapravo, jedno te isto), tako nećemo moći da znamo gde to vodi kal u duši. Jesu li ljudi bez savesti jedini neiskvareni pripadnici ljudskog roda? Da li nas otklon prema tabuima i skrupule vezuju toliko da nismo više slobodni? Postoji li cena za sve ono što smo ikada pomislili a nismo smeli da kažemo naglas?
Da li je čitanje između redova dovoljno da se spasemo od licemerja civilizacije?
Ko je ovde u pravu?
