Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U nastupu hedonističke gladi, čovek se počastio tretmanom u prvoj klasi na letu od Bangkoka do Hong Konga. Međutim, to nije bilo kakva prva klasa: to je prva klasa u super-džabo avionu Airbus A380 trenutno najprestižnije avio-kompanije na svetu. Reč je o monstruoznoj letelici koja je opremljena… Uh, kako da opišem? Bolje da sami vidite.
Prava muzička podloga bi bila “Šta bi dao da si na mom mjestu” (nema veze što je to plagijat postmodernistička forma).
Kroz nekoliko dana, na svetlo će izaći novi, 35. studijski album Boba Dylana. Čovek se ne da, pa to ti je: ne samo da vredno radi, nego proizvodi nizove remek-dela; tako je bar bilo sa poslednja dva albuma – što bi hotelski muzikanti rekli, “izuvanje”.
Promocija je već počela: jedna numera je puštena pre neki dan na jutjub. Aj’ da je čujemo.
Zna čovek da nas zainteresuje. Mada, priča je veoma brutalna, nekima neće biti po volji.
Mene, pak, zanima muzika. Ludilo, opet… A nije da nije, taj Jack Frost je baš dobar producent. 
…onda tu nema pomoći. Pazi sad:
Viđao sam snimke raznih šklopocija za aftamacko sviranje, ali ovako iritirajuću kombinaciju još nisam video. Čiča je lud k’o struja i to ovaj snimak čini posebno zabavnim. 
Danas vam predstavljam jedan od onih neponovljivih momenata koji se dešavaju samo na sceni, samo izuzetno i po principu “ako se desi”. Na ovo izvođenje numere “Fragile“, jedne od najlepših u fenomenalnom opusu Stinga, podsetio me je stari drugar Bane, kome se zahvaljujem. Reč je o nastupu starog prijatelja na koncertnoj proslavi Stingovog šezdesetog rođendana.
Slušaj pažljivo.
Današnji utovar je načinjen po principu ŠBB KBB. Duga priča.
Ali ako bih hteo da fingiram sadržaj, to svakako ne bih uspeo, tako da gužvu u nedelji za sobom preinačujem u generičko izvinjenje zbog neiskazanog truda koji odgovara uobučajenom. Evo, čisto da bih se napravo pametan (što je odlika postmodernih medija poput blogova), daću vam na priznanje da je to moglo da bude i drugačije.
Željko Dimitrijević donosi zlatnu medalju sa Paraolimpijskih igara: osim najboljeg plasmana, oborio je i svetski rekord u bacanju čunja. Suština pasijansa ima pitanje za državu: hoće li taj čestiti sportista u paraolimpijskom domenu takođe dobiti stan od države?
Čime se bavi vaša kompanija, upitali su ga.
Ima nade za propagandu. Samokritičnost nije odlika američko-evropskog koncepta reklamiranja.
Pametno postupajući po preporuci prijatelja, Valex se dao u slušanje najbolje rock radio stanice u istoriji Interneta. Ne budi lenj, skrene mi pažnju na groove predložak koji je čuo večeras, a ja ga nisam čuo, uh, ima bar pet godina, još kad sam ono prepakivao u datotečke formate svoju kolekciju jedne od najomiljenijih britanskih grupa. No, ja ne bih bio ja da nisam iskopao živu verziju, što je svojevrsni raritet, jer The Who nisu svirali “Eminence Front” na koncertima gotovo uopšte, osim onomad kad su promovisali album It’s Hard (1982), uz izuzetak koji ću kasnije navesti.
Uglavnom, odšrafi ozvučenje i pusti da praši, pa čitaj dalje ako te interesuje.
Jeste li se ikada zapitali kako bi izgledao susret junaka iz različitih epoha? Šta bi Napoleon rekao Aleksandru Makedonskom, a šta Džingis-kanu? Kakve razgovore bi vodili Kolumbo i kapetan Kuk? Da li bi se Betoven i Najdžel Kenedi zapili u Skadarliji ili potukli?
Da li bi Robokap i Zoro mogli da sarađuju u borbi za pravdu?
Danas je 67. rođendan jednog od najvećih frajera na sceni, muzičara koji je često morao da pokazuje svim pratećim članovima benda kako se to radi, sedajući za klavir ili bubnjeve, hvatajući gitaru, kontrabas ili usnjak u ruke, čak je i saksofon naučio da svira kako ne bi dozvolio drugima da ga zajebavaju. Van Morrison je kontroverzna ličnost, mrko džangrzalo i megasvadljivac, ali je muzici nesumnjivo ostavio toliko da niko nema pravo da mu drži slovo.
Čujem da RTS prikazuje Hičkokove filmove. Dobro da su se setili da pokažu mlađim generacijama da filmovi mogu biti napeti i sjajno režirani i bez mnogo tuče, bez krvi i pogotovo bez nebuloznih elemenata akcije koji ničemu ne služe osim da se producenti hvale visinom potrošenog novca. Kvalitet je uvek u modi, što neko onomad reče.
Posebno mi je bilo intrigantno to što koren želje za posmatranjem nasilja (i, nažalost, učestvovanja u njemu) pripada afinitetima razvijanim u najranijoj mladosti – putem crtaća. Zato ovakva parafraza baš i ne čudi. Zapravo, takav je ceo niz kratkih animacija koje sam vam prikazao u poslednje četiri i po nedelje. Obratite pažnju da ovo sad ne dolazi iz Amerike: naon što su elementi kapitalizma preuzeli kormilo u ruskom društvu, to je i cenzura u reklamnim kampanjama štogod popustila. Ode sve u pizdu materinu…
Ko je ovde u pravu?