Author: Grba

Utovar nedeljom, 9. septembar

Objavio sam rat životu u danu mrmota. Kako stvari stoje, koraci u toj borbi su prilično dugi i vode ko zna kud. Što bi ono rekli: svako “zašto” ima svoje “jebi ga”…

Da vas priupitam nešto: kada ste se poslednji put suočili sa nekim svojim velikim strahom? Samo mi ne recite da nemate strahova, jer ću u tom slučaju pomisliti ili da lažete ili da ste ludi… Ako sve bude kako treba, danas je taj dan u mom slučaju. Ne znam hoće li se desiti ili neće, jer zavisi od mnogo spoljnih faktora; drž’te mi fige da prilika uspe. A da li ću ja uspeti? Pa sad, na to pitanje ću imati odgovor malo kasnije.

Ovo je tuđa fotografija. Radim na tome da dođem do svojih. I to odozgo.

Nije hrabar ko nema straha, nego je hrabar ko ume da drži strah pod kontrolom.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 9. septembar”

Ne može baš sve da se ima

Danas slušamo klasik, jednu od najboljih numera iz bogatog kataloga grupe koja se najzad setila da bi mogla da obeleži pedeset godina od početka rada (da baš ne kažemo “pedeset godina rada” jer zvuči odveć blesavo i netačno – Stonesi nisu radili ni pola tog vremena).

Elem, ne samo to, nego je ovo jedna od najboljih živih izvedbi pesme “You Can’t Always Get What You Want“. Obratite pažnju na fenomenalne solo deonice Micka Taylora° i Bobbyja Keysa.

Nastavite sa čitanjem… “Ne može baš sve da se ima”

Kako (ne) treba piti viski

U svakoj delatnosti konzumiranja, nađe se neki ludak koji će objasniti gde grešimo.

Najzad, znao sam da viski ne treba piti sa ledom. Ali zato se burbon pije sa ledom i nikakav škotski mudroser me neće sprečiti u tome. Martini glassPointing upParty smile Pogotovo ne onaj što prosipa skup viski po tepihu… Hot smile

Postoji i ozbiljniji komad prezentacije o single malt viskijima iz dva dela (ovde i ovde), ako ste raspoloženi da naučite nešto o viskijima za koje nikad nećete imati novca da ih kupite.

Kako to izgleda kad ne možeš da postigneš

Primetili ste, dakako: jutros nije bilo video klipa kojim započinjemo dan. Tako ti je to kad ti padne glava od umora u tri po ponoći.

Vreme leti. A tek zimi!Ukoliko vam se učini da vreme stalno protiče brže nego inače, mogu samo da vam poželim dobrodošlicu u sredovečnost. Bez namere da uvredim vaš poletni osećaj večite mladosti, naći ću za shodno da sa vama podelim svoje misli na temu muke po vremenu.

I to iz ličnog iskustva.

Pre nekog vremena, ima tome nešto više od godine, rekao sam jedno veliko “dosta!” u poslu kojim sam se do tada bavio, te sam se okrenuo od zaludne rabote koja mi je donela status primaoca nacionalnog tapšanja po ramenu. Olakšanje koje sam pritom osetio može da se uporedi sa idejom onog lika iz vica koji je teglio nakovanj po džungli; kad su ga pitali “šta će ti taj nakovanj”, on reče “ako me napadne tigar, ja ću bacim nakovanj, pa ću brže da pobegnem”. E, pa desilo se: bacio sam nakovanj i pobegao. Štaviše, bacio sam i čekić od pet kilograma koji sam koristio uglavnom za krckanje lešnika.

Nastavite sa čitanjem… “Kako to izgleda kad ne možeš da postigneš”

Porodična manufaktura belog bluza

Derek Trucks je privukao pažnju još kad je imao trinaest godina, svirajući sa čika Buddyjem Guyem, i sa petnaest, kad je učestvovao na jednom veoma zanimljivom projektu. A posle mu je čika Dickey Betts poklonio svoj Gibson SG Custom i predao mu svoj Whipping’ Post u The Allman Brothers Band (hm… da, Dickey Betts je bio šibadžija onih srećnih godina). Rezultat znaju oni koji prate najpoznatiji southern rock band ovih godina. U međuvremenu, Derek Trucks ima svoju ekipu sa kojom uspešno radi već petnaest godina.

A Susan Tedeschi se dobro udala: smotala je mladu piletinu, da ne kažem – najvećeg vunderkinda koji se pojavio na američkoj rock sceni u poslednjih dvadeset godina. Tako je, pošteno govoreći, spasila i svoju (nikad dovoljno razmahnutu) karijeru. Svi su slutili neko zlo: pre ili kasnije, moralo je da se desi i ovo…

Nastavite sa čitanjem… “Porodična manufaktura belog bluza”

Birokratska odiseja (istinit događaj)

Da vas pitam nešto: znate li kako se indukuje velik broj tzv. potrebnih državnih službenika? Tako što uštedite iz budžeta odustajanjem od uvođenja efikasnog informacionog sistema. I vuk sit i ovce spremne da plaćaju taksu…

Nedavno sam bio svedok birokratske zavrzlame prvog reda. Istina, stvar je toliko trivijalna i benigna da je od pokretanja do izvršenja proteklo vreme koje može da se udene između dva obroka, pa nedostaje ona veličanstvena kalendarska težina koja je toliko potrebna da bi se teza o nepravdi učinila dovoljno strašnom. Ali, nema veze – i ovo ima poentu. Verovatno.

Spremiš opremu za penjanje po papirima - i u akciju. Osim što se na kraju pokaže da na taj vrh nisi mislio da se penješ...

Baš da ne imenujem prijatelja iz drugog grada koji je centralna žrtva ovog dešavanja. Imao je potrebu da uzme zapisnik o uviđaju od saobraćajne policije u Kikindi; ticalo se nekog levog prekršaja počinjenog dva meseca ranije. Nemajući dovoljno znanja o tome gde se šta nalazi u mojoj varoši, zamolio me je za pomoć, što mi nije teško palo. No, teško mi ja palo da budem svedokom onog što se dešavalo tog dana kad se moj prijatelj latio teškog i neizvesnog uspona na birokratsku planinu.

Nastavite sa čitanjem… “Birokratska odiseja (istinit događaj)”

Nestašica čuda

Na današnji dan pre 65 godina, rođen je Mel Collins, jedan od najviše poštovanih saksofonista Velike Britanije, čovek čiji studijski i scenski opusi su toliki da je to teško poverovati. Tim povodom, danas slušamo jednu numeru iz alternativnog opusa prog rock grupe King Crimson (tzv ProjeKcts).

Poslušajte ovo pažljivo. A vredi i pogledati ovaj video rad, zaslužuje pažnju.

Nastavite sa čitanjem… “Nestašica čuda”

Iluzija je moć

Ne bih da komentarišem previše, jer biste u tom slučaju imali ideju da sam zauzeo ovu li onu stranu – a nisam. Jedina činjenica je to da veoma poštujem i priznajem kao umetnost sav taj napor iluzionista da serviraju nešto nesvakidašnje i zapanjujuće. I tu ne vidim ništa neobično niti čudno. A David Copperfield je kralj iluzije.

Nastavite sa čitanjem… “Iluzija je moć”