Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Žurka… Hm, neki će se možda i setiti. To je ono kad se družiš sa grupom ljudi u nečijem stanu ili u kafiću, BEZ računara, BEZ mobilnih telefona. E sad, postoje varijeteti. Ponekad, pre trideset godina, kada zima udari, sedeli smo po kafanama tokom dugih večeri i zabavljali jedni druge. Beše tamo i ovakvih smicalica.
Zbog trika sa dve šibice i novčićem koji ćete ovde videti, kupovao sam šibice iako sam imao upaljač…
Kad je napolju hladno, a unutra toplo i kad se javi onaj lepi osećaj porodičnog gnezda, tada čaša bermeta vredi blaga.
Imamo prijatelje u čijoj porodici se bermet proizvodi pre nego što su ovi razni vinari po Sremskim Karlovcima počeli da ga prave. Ponekad do nas dođe butelja ili ceo karton, kako kad – taman toliko nedostaje da često poželimo još, pa još i bude.
Taj čudni, prelepi napitak koji je na granici između desertnog vina i likera od trava ne predstavlja predmet pijenja: nema nikakvog smisla otvoriti i popiti butelju, kao što to činimo sa vinom. Mala čaša u večernjim satima, posle nekog ugodnog obroka, prava je mera.
Baš tako bi večeras: Jasna je napravila neku jednostavnu, ali neverovatno ukusnu đakoniju od pečuraka. Nisam odoleo, otvorio sam butelju bermeta i baš nam je bilo po volji. A posle, naravno da sam poželeo da aranžiram scenu za slikanje…
Slikanje boca i čaša je jako težak posao. Treba odrediti smer svetla, ugao senke, mesto odsjaja… Dok to sve namestite, prođe vas volja za slikanjem. Zato sam pokrenuo ambulantni metod – pozadina od crnog hamera, ručno manipulisanje svetlom i traženje uglova koji bi mogli da budu zgodni u sceni. I od dvanaestak ekspozicija, da ne poverujete, najbolje su bile prva i poslednja. Odlučio sam se za prvu, videćete zašto.
Baterijsku lampu sam držao iznad čaše i uperio je u bermet, ne bih li izvukao tu rubinsku boju. Uspeo sam posredno, gledajte na dno stopice; boja sadržaja u čaši se tek naslućuje… Međutim, taj odsjaj na spoju stope i čaše je ispao neobično, bolje nego što sam i mogao da očekujem. To što je boca u mraku nije nužno loša stvar – teško bi bilo napraviti balans u kompoziciji da je bilo svetlo (eventualno neka velika čaša – ali velike čaše ne idu za aromatizovana vina). Tek, ispade meni po volji iz prve; čak su i boje apsolutno netaknute u obradi; samo sam malo pojačao kontrast da bih istakao konturu čaše.
Mišn akomplišd. 
Juče je predstavljena knjiga Žarka Lauševića, autobiografska ispovest o životu koji to nije. To je potresna epizoda sveta oko nas koja pokazuje koliko smo nezreli.
A sve ostalo neka kaže on.
Koja bi to kazna bila veća od one koju je taj tužni čovek sam sebi odredio?
Na današnji dan pre 176 godina, rođen je veliki američki pisac koji se potpisivao imenom Mark Twain. Google je u to ime lansirao jednostavan, ali lep doodle.
Samuel Langhorne Clemens (alias Mark Twain) rođen je 30. novembra 1835. godine u američkoj saveznoj državi Misuri. Odrastao je u ruralnoj sredini pokraj reke Misisipi, što je ostavilo trajni trag u njemu i što je ovekovečio u svojim delima.
A dela? svi znamo za “Avanture Toma Sojera” i nastavak zasnovan na epizodnom liku iz prvog romana, “Avanture Haklberija Fina“. Ovi avanturistički romani za decu su remek-dela svetske literature: da je napisao samo te dve knjige, Mark Tven bi opet zaslužio sve počasti.
Ipak, moj favorit među jedine tri Tvenove knjige koje sam pročitao je “Jenki iz Konektikata na dvoru kralja Artura” (ono “iz Konektikata” obično zaboravljamo zbog uobičajenog prevoda naslova igranog filma). Ovo blesavo delo iz današnje perspektive deluje malčice naivno – ali takav osećaj bude mnoga dela koja su preteča realne naučne fantastike. Kad kažem “realna naučna fantastika“, onda se trudim da ukažem na razliku u odnosu na “običnu” fantastiku. Naučno utemeljenje svih uobičajenih teza (osim nejasno izvedenog putovanja kroz vreme) predstavlja prioritetnu karakteristiku žanra. Taj pristup je poštovan u ovoj knjizi, čega nije bilo mnogo u literaturi tog vremena (Vels i Vern uglavnom pokrivaju naše znanje o žanru tog doba). A fabula, koja je u suštini jedna vrsna satirična kritika tadašnjeg modernog društva, jedna je od najveštijih priča ikada sazdanih nad klasičnim legendama.
Mark Tven je stekao veliku svetsku slavu za života. No, nije se baš proslavio kao preduzimač iako je pokušavao, pa je na lošim investicijama izgubio značajan deo novca koji je zaradio.
Ostade zabeleženo da su Mark Tven i Nikola Tesla bili bliski i dugogodišnji prijatelji.
Poznato je i to da je u vreme njegovog rođenja pored Zemlje prolazila Halejeva kometa. Sam je predvideo da će i otići za njom, kad ponovo dođe. Tako je i bilo: umro je 21. aprila 1910, samo jedan dan nakon što je Halejeva kometa bila najbliže Zemlji u tadašnjem prolazu.
Mozak jeste najvažniji seksualni organ.
Pogotovo kao primač.
Ovom fotoaparatu se izgleda dopalo to što ume da slika i sam. Može on to tako koliko hoće, ja i dalje polažem pravo na fotke.
Hajde da se još malo poigram “federom” za okidanje, pomislih, pa tako dođoh i do ideje za večerašnju fotku. A i da udovoljim jednom prijatelju koji nadgleda čitam li. A da se prisetim i drugog drugara, tog baš da ne imenujem, koji je nakon pregleda letošnjih fotki samo pitao “a gde si ti bio svih tih dana”… 
Bio sam iza objektiva, a gde bih bio. Tak’a je sudbina nas što volimo da fotografišemo. Postoji samo jedna karma u životu – ili da slikaš ili da budeš slikan…
Uto se iskušenje čitanja pokazalo težim nego inače. Ne, nije mi teško da čitam, nego da odvojim onoliko vremena koliko bih voleo (to jest, mnogo). Dani mi kratki, mada nije mnogo tema kojima se bavim i nisam baš tako loše organizovan kao što se to u prvi mah čini. Prosto, osladilo mi se to što sam život uredio tako da mogu sve da radim polako. Čuvam se stresa i ne dozvoljavam da od mog vremena prave metež.
Vladan je dobar drug. Jadan, ne zna više šta da pokuša da me navede da pročitam dobru knjigu. Razne metode prijateljskog ubeđivanja do sada nisu urodile plodom. Najteže mi pada to što će on pomisliti da ja možda ‘vatam krivine. A opet, zna on da sam ja u škripcu, pa je onda pokušao metod “klin se klinom jače zabija izbija”: pala je teška ucena i ja sad moram da odgovorim na nju iz prostog razloga što mi je stalo do predmeta ucene.
Evo, da priložim i korpus delikates:
Malo difuznog mraka, malo filtriranja boja, malo uvođenja plana i, opet, ja na slici. A ako se nađe neko da odgovori na pitanje koliko puta sam se pojavio na fotki dana u okviru projekta “jedna na dan”, častiću ga nešto. 
Mišn akomplišd.
Danas mu 78 godina. A oči mu još uvek na vr’ glave. Kakav lik!
Kažu da su dvojica aristokrata doneli pravi dah klubske muzike u Veliku Britaniju. Išli ljudi po ploče u Ameriku, moglo im se. I onda je jedan od njih započeo jednu od najvažnijih priča najvažniju priču britanskog bluesa. Ta priča još uvek nije ispričana do kraja, jer traje još uvek.
Ime onog drugog je Manfred Mann i o njemu ćemo pričati kada dođe red na njega. Ime onog prvog, i to prvog u mnogo kojem smislu te reči, jeste John Mayall. Veliki šmeker koji je uticao na druge: dasa kod koga su svi klinci iz okoline išli da slušaju ploče još pedesetih.
Veli Eric Burdon: “Skupljali smo se kod Mayalla i slušali sve ono što je doneo iz Amerike. Jednom, posle paklene žurke, maznuo sam mu jednu kutiju sa oko pedeset singl ploča. Vratio sam mu ih posle mesec dana; čudio se, jer nije bio primetio da ih nema.”
A šta reći? Nema, pa nema. Sedi, opusti se.
Zanimljivo je, međutim, to što pojma s pojmom nemamo. Pitaš nekog “kad i gde je proglašena republika?”, a on kaže da je to bilo u Jajcu, 29. novembra 1943.
E, pa nije. Republika je proglašena 29. novembra 1945. godine u Beogradu.
Zajeb je u tome što je u Jajcu proglašena nova država, ali državno uređenje je namerno izostavljeno. Tada je proglašena tzv. Demokratska Federativna Jugoslavija, bez atributa “republika”. A onda, 1945, Federativna Narodna Republika Jugoslavija (FNRJ). Pa 1963. godine Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ).
Nego, možeš misliti. Drugo je meni na pameti.
Došlo doba da glavni junak sam sebe slika. Doduše, ja sam okidao.
Veliko ogledalo u predsoblju postoji kao glavni objekat postizanja optičke varke – stan nam je mali, pa to ogledalo stvara utisak dubljeg prostora. Retko ga zloupotrebljavam za slikanje, a sve mislim, možda bi trebalo da se poigram. Prostora, velim, nema mnogo, ali ga ima dovoljno da bih mogao da eksperimentišem.
Prvo usporenje sam iskoristio baš za tako nešto: na redu je autoportret fotoaparata. Odložena ekspozicija, nekoliko opcija rasporeda u kadru, brza postprodukcija – i evo rezultata.
Pitaće neko, pa da kažem unapred: ne, ovo nije prirodno plitka dubinska oštrina. To ovi mali aparati ne mogu, osim u makro režimu. A ovo, očigledno, nije makro. Razmazao sam pozadinu u Lightroomu.
Mogao bih da se pozabavim temom malo više. Čak, mogao bih malo da prošetam okolo u pokušaju da nađem zanimljivu refleksiju.
Mišn akomplišd. 
Čak Noris je pao u mojim očima. Slovenci su to predvideli, pa su ga još letos potražili negde u brdima Bosne…
Gostoljubiv čovek taj Čak Noris… Tako hladnokrvan, tako moćan…
(Tnx Bane)