Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kakve god da vas misli opsedaju, koja god muka da vas tišti, želimo vam da prođe i da do vašeg srca tokom prazničnog perioda dođe ono zrnce radosti koje zaslužujete. I bez obzira da li slavite Božić, ovaj ili onaj, Novu godinu, ovu ili onu, ovaj ili onaj svetac – ili prosto prepuštate da kalendar učini svoje, dobro bi bilo da prihvatite malo te atmosfere.
Najzad, ako je Shane MacGowan mogao ovoliko da se potrudi, možete i vi.
Pesma možda i ima takav naslov, ali interpretatori nemaju ni najmanju nameru da se sklone sa scene. A i zašto bi, kad vladaju njome neprikosnoveno – i to radeći šta hoće. Slušaj ovo.
A ni spot nije za bacanje.
Čak i kad bih imao vremena za neko veliko pisanje, mislim da to u ovom slučaju ne bi predstavljalo izraz poštovanja. Jer nema ovde šta da se priča: ovo je muzika “šakom u čelo”, najiskrenija moguća. Šta biste drugo očekivali od muzike koja je nastala tamo gde su se sreli irski narodnjak i najcrnji blues, a koju je svirao čovek koji je bio otelotvorenje te muzike?
Pojačaj i prestani da pričaš. Jer ovo je čas kad ne treba pričati, već slušati.
Ne.
Nema utovara ove nedelje. Nema ni opravdanja. Ma, ovde danas nema čega nema. To jest, nema da nema, osim kad baš nema. A nema.
Nastavite sa čitanjem… “Umesto utovara: NE u tri slike. I jedna pride.”
Grafit u Los Anđelesu pre oko pola veka:
Don’t drink and drive! Take a dope and fly!
Ponekad nema potrebe da se prave neke značajne najave. Ko se nije vezao pre poletanja, šta ću mu ja.
Ah, da: izvinite što sam zaboravio da vas upozorim da vam treba i kaciga, a možda i štitnici za kolena i laktove. Jedino pouzdano znam je da vam padobran neće trebati.
Nastavite sa čitanjem… “12,87 kilometara° visoko, šakom u čelo”
Welcome back, my friends, to the show that… finally ends.
U godini koja lagano ističe, saldo odlazaka velikih ljudi rock’n’rolla na Neko Bolje Mesto je postao neizdrživo velik. No, ovde deluje statistika: većina oldvejverskih ikona je svoj kultni status stekla šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i to su ljudi koji su odavno ukoračili u sedamdesete ili su negde blizu. Mnogi heroji rock’n’rolla su dobro izdržali i do sada, s obzirom na način života koji su vodili. Međutim, iako čovek ne može da reaguje kao da mu je svejedno kad ode neko čiju umetnost je voleo, ipak je reč o ljudima sa kojima ne postoji direktna empatijska veza, već neka fiksacija.
Čak i ako je tako, zašto nam onda toliko teško pada što su 2016. godine otišli David Bowie, George Martin, Gaga Nikolić, Keith Emerson, Prince, Muhammad Ali, Leonard Cohen, Leon Russell, Mose Allison, Greg Lake i mnogi čija imena sam očigledno propustio da zabeležim?
U svetu u kom živimo, najpre zbog prezagušenosti informacijama (mada ne samo zato), dolazi do efekta kompresije vremena. Dan vam je kraći nego pre, zar ne? Hteli biste više, a ne možete: osim meteža savremenog života, pride ste i stariji. Svet oko vas ne pruža kvalitet: podatak nije informacija, informacija nije znanje, znanje nije mudrost. Postali smo zbunjeni i nesposobni da apsolviramo suštinu sadržaja, ako uopšte ima još neke suštine u prezasićenom prostoru scenske umetnosti. Neki umetnici su pretekli iz onog doba pre nego što je započelo zasićenje, a neki od njih sve teže uspevaju da plasiraju svoju umetnost. I sada su ti umetnici počeli da odlaze sve bržim tempom.
A sa njima umire jedna era.
Richard Thompson je jedno od imena koja su za sva vremena zakucana na moju virtuelnu listu radnog naslova “a zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”. Dobro de, ko zna šta bi se desilo da zaista slušam tu muziku: možda bi mi i dosadila? U slučaju ovog čoveka, sumnjam da bih dostigao mogućnost da mi dosadi: u karijeri koja traje skoro pedeset godina i skoro sasvim je bez mrlja, sadržaja ima toliko da bi dugo potrajalo i da se presluša i složi, a kamoli da se apsolvira (a imalo bi šta), a tek kamoli da pređe u rutinu.
U slučaju Richarda Thompsona, posebno izazovno je to što je njegov autorski opus veoma slojevit – i to toliko da uvek možete pronaći još nešto što prošli put niste. U svom ličnom odnosu prema toj muzici imam savršen primer za to. Poslušajte pažljivo. Niže ćete naći i transkript teksta, pogledajte i to. Bitno je.
Otkako sam upoznao grupu Steely Dan, stavio sam je na pijedestal onih retkih grupa koje mogu na prste jedne ruke da nabrojim po tome da njihove kompletne opuse rado slušam od prve do poslednje pesme u fonografiji. A karakteristično za baš ovu grupu, uvek se zabavljam mentalnom vežbom sastavljanja “konačne kompilacije”. Svestan sam toga da je to nemoguć posao, pošto bi sastav kompilacije (recimo, za jedan CD) zavisio od brojnih faktora, verovatno najpre od trenutnog raspoloženja. Ali nemam ozbiljne namere, a zabava je zagarantovana, pa se vrtim sa tom igrom već dvadesetak godina.
Nisam baš vodio evidenciju, ali sam primetio da jednu pesmu ne propuštam ama baš nikad.
Auh. Mnogo volim ovu pesmu.
Nastavite sa čitanjem… “Senka čoveka kojeg sam jednom poznavao”
I da karikiram Zoću Peacocka: ponekad ne možeš da se oparaš banalnih tema u baladama. Ona ga napustila, on je u bedaku, napio bi se ali nema čime, sećanja ga guše, pevao bi blues, ali ta slika je toliko lepa i taj miris za njom ostaje da sad nema kud. Kao pubertetlije.
Eto. Od te patetike nisu bili pelcovani ni najveći bendovi svog vremena.
Nastavite sa čitanjem… “Plavi sat, miris mandarine i prelaz iz mola u dur”
Naslov je odavno bubnjao u nekoj zečijoj rupi ove moje lude glave. A kako je od naslova krenulo, metodom “mačka ti se šetala po krovu štale” sam došao i do savršene zvučne podloge te fraze. Nehotice ili ne, vraćam se jednom fenomenu koji ću pokušati da dekomponujem kako bih ga bolje razumeo. Ali, prvo da krenem od skraćenice.
U nameri da pojam za vas podržim linkom, potražio sam vezu “define:AOR“, već znajući za značenje… Ček’ malo, šta je sad ovo? Tek na trećem linku sam pronašao značenje koje sam tražio, inače kontekst koji me zanima najpre skreće na frazu album oriented rock. Ne, ne… Sačekaj malo, nisam hteo o tome.
Danas vam skrećem pažnju na pojavu u savremenoj muzici koja se rodila, razvila i doživela svoj vrhunac sedamdesetih godina dvadesetog veka. Iako je pretekla do danas, drugačije se danas tumači, a vremenom je postala omiljeni cilj za napad jedne vrste poznavalaca rock muzike i skrivena perverzija druge grupe slušalaca.
Elem, adult oriented rock. Postoji jedna i samo jedna grupa na koju smete najpre da pomislite kada se pomene ta fraza.
