Author: Grba

Ćumez po meri

I dok nacija seče vene zbog onog tenisera, ima nas da se bavimo drugim stvarima. Prionite na zemlju i hodajte malo prizemljem, neće vam škoditi. Ovaj dečko je tako uradio: žrtvovao je kvadraturu da bi bio blizu svemu. Obratite pažnju.

Šta bih mogao da dodam: imao sam ovako mali sobičak kao srednjoškolac. Ama, još manji, i uži i kraći. Doduše, bez tako efikasnog uređenja prostora, bez mikrotalasne pećnice, bez laptopa i bez stotinu drugih stvari. Ali svejedno… Smile with tongue out Bilo je mesta za sto, na njemu gramofon, na stalaži knjige, a na ormanu ploče; pored gitara. Prozor otvorim u rano proleće i zatvorim u kasnu jesen… Zbog gramofona nije bilo praktično drugačije… Eh, romantika: davno beše.

Fotografija dana, 12. septembar 2011

Ovo je bila igra na jednu kartu. Zamalo da ne uspem da uhvatim onako kako sam naumio.

Za ponedeljak uveče, bio je dogovoren susret sa jednom našom drugaricom, povremenom Kikinđankom, koja je trenutno u rodnoj varoši. Uobičajeno mesto za susret je jedna kafeterija u centru grada, prijatno mesto na kome ima 99 kafa, 88 čajeva i bar još 77 raznih drugih napitaka. Dogovorimo se tako, pa pri polasku ponesem fotoaparat: znam da Jasna voli da naruči moku, neko čudo od napitka koje me više podseća na porciju gulaša nego na napitak od kafe… Surprised smile

Došli smo neki minut pre drugarice, Jasna zaista naruči moku, a za to vreme ja pripremim fotoaparat na stonom tronošcu. Dok smo tako čekali, kad evo nje, pa odmah predloži da izađemo na terasu na ulici. Ajde-de… Tamo sam izgubio svetlo, ali ne i nameru… Sto je bio nestabilan i dve od tri fotke su propale zbog toga. Šteta, jer ova fotka nije najbolja po uhvaćenom motivu, ali ajde-de…

Fotografija dana za 12. septembar 2011.

Fotka nije nagnuta u toku slikanja, već posle. Nominalno sam dobio vodoravan kadar; došlo mi u poslednji čas da iskosim scenu, što inače ne radim ni često ni rado. Ali, već posle dva minuta igranja, bilo je jasno da nagib “radi”. Malo upravljanja svetlom, ništa dramatično; izrez 3:2 umesto 4:3 je pomogao da se oslobodim trivijalne površine šolje; zamućenu pozadinu sam ostvario makro režimom – i to je to. Već sam bio drugarski kritikovan zbog učestale upotrebe forsiranog vinjetiranja, ali večeras nisam mogao da odolim: ovde radi veoma dobro.

Igrao sam se, u međuvremenu, i sa opcijama izbleđivanja van zone sadržaja šolje. Nisam bio zadovoljan postignutim – ne nužno zato što ne uspeva kao ideja, nego sam zbrzio pokušaj, pa se nisam proslavio svojim radom. Kako god, malo je falilo da ne uspem… Ali, posrećilo se: mišn akomplišd.

Lagana i spora smrt knjige (?)

Hoću li biti prinuđen da gledam kako omiljeni artefakt moje mladosti nestaje sa scene? Nadam se da neću. Mada… Mislim da mi je jasno kuda to ide. Trendu e-knjiga se priklonih odavno, a papirnu knjigu i dalje obožavam. Verujem da za mene neće biti iznenađenja.

Bioskop - predmet sećanja i pokojeg uzdaha.Kada sam bio mali, u mojoj varoši su bila dva bioskopa, pride letnja bašta na otvorenom koja je, jel’te, radila za lepog vremena. A u ta dva bioskopa… Svaki po dva filma nedeljno, po dve predstave, pride predpremijere petkom u 22, obaška matine nedeljom u 10. Filmova na svu volju: leti je bilo više filmova na izbor nego dana u nedelji! A tek retrospektive festivala! Sećam se kako sam  još 1980. godine pogledao devet od deset filmova koji su tokom desetodnevne kanonade predstavili upravo završeni FEST (za Kurosavin film “Kagemuša” nisam kupio kartu na vreme). A ako vam kažem da sam Felinijev Amarcord prvi put gledao u bioskopu u Kikindi u proleće 1981. godine, hoćete li mi verovati?… Hot smile

Danas nema nijednog bioskopa u Kikindi. Ubili ih video piraterija i globalizacija (što je takođe piraterija, što se mene tiče). Poslednje što sam gledao u bioskopu beše “Zona Zamfirova”; bilo nas je petoro u sali. Ne znam postoji li ikakav scenario da se napravi barem neki filmofilski kutak u mojoj varoši; ne nadam se nekoj skoroj promeni. Multipleksi u Beogradu i, odnedavno, u Novom Sadu još uvek nisu došli na red u agendi moje familije. Možda bi bilo drugačije kada u njima ne bi dominiralo holivudsko visokobudžetno đubre; a opet, da nije filma kao industrije, ne bi ga bilo ni kao zabave… Umetnost? Ha, ha, ha. Da se iskidaš od smeha… Green with envy

Knjiga? Tako interesantno!... Tako staromodno!... Tako tužno...Iako je zapravo digresija, o svemu ovom razmišljam kroz vizuru onoga što izvesno sledi – ili mi se bar čini da sledi, jer trendovi su neumoljivi. Elem, knjiga: hoće li preživeti? Hoće li čitanje, za nas koji imamo ideju da je to čin vredan vremena, pažnje i novca, izvesno promeniti svoje agregatno stanje? Hoće li knjiga postati ekskluzivni deo kiberprostora, a ona papirna preći u antikvarnice? Jednog dana, izvesno, to će se dogoditi. Rekoh nekom prilikom: ako se i desi, baš bih bio rad da to bude nakon što pokupim svoje prnje. E sad… Hoće li ta promena postati brža nego što bih ja to voleo da bude? Nerd smile

Samo trenutak! Pitanje ne valja! Hajde najpre da razmislimo kakva će to promena biti. Od toga zavisi da li je želim ili ne. School

Nastavite sa čitanjem… “Lagana i spora smrt knjige (?)”

Fotografija dana, 11. septembar 2011

Znao sam šta ću fotografisati, ali nisam tačno znao šta ću dobiti. Ovog puta, faktor “iks” je bio dominantan. Pa dobro, desi se i to.

Ana i ja smo bili da pregledamo stan u Novom Sadu, da pripremimo teren za dalje čišćenje i uređenje prostora za nastupajuće studentske dane. Stan se nalazi na Limanu 4, na sedmom spratu, ima terase na dve strane i predstavlja mali raj za fotografisanje ulice.

No, nisam imao previše vremena da se bavim slikanjem; svetlo je bilo oštro, nisam imao kad da čekam bolje uglove, pa sam zamislio da će pomoći ako nagarim kontrast i zasićenje, pa opet izvedem simulaciju tilt-shift fotografije da bih dostigao efekat diorame … Tako i bi, ali ovog puta sam dobio malo drugačiji efekat. Ovako:

Fotografija dana za 11. septembar 2011.

Reč je o tome da sam efekat zamagljivanja izveo drugačije nego što je glasila davno rečena preporuka, zadržavajući se na elementarnim alatima. Nije moralo da ispadne tako, ali meni se dopada, ergo mišn akomplišd.

Nego, da vas vidim, oči sokolove: na ovoj fotografiji postoji jedna eksplicitna greška (e, jedna! da je samo jedna!). Umete li da je otkrijete? Bolje bi se videla na većoj fotki, ali vidi se i na ovoj.

Prelistavam septembarski National Geographic

Nikad dosta vremena, a ovih dana je tešnje nego inače. Moje druženje sa omiljenim časopisom je ponekad prava borba. Nedelja pre podne; nema boljeg časa za prelistavanje.

National Geographic Srbija, septembar 2011.Moram da ispovedim jednu muku. Samo u poslednjih godinu dana izdanja National Geographica, ostalo je bar petnaest članaka koje nisam pročitao. Osećam se loše zbog toga, jer svako opravdanje koje bih mogao da izgovorim zvučalo bi kao loš izgovor – što verovatno i jeste.

Moj najveći problem je u tome što svaki susret sa novim brojem uobičajeno započinje uzdržavanjem. Da se ja pitam, tek pristigli broj uobičajeno ne bi omrknuo nepročitan od korice do korice. Ali, za to mi treba neko vreme, obično duže nego što imam na raspolaganju tokom tipičnog radnog dana, i onda se prisiljavam da odložim sve što je više od pukog prelistavanja do večeri ili, češće, do sledećeg vikenda..

Baš se nešto mislim: mogao bih da krenem u novi projekat “30 dana” – recimo, mogao bih da zadam sebi da svakodnevno provedem uz National Geographic najmanje 30 minuta. S obzirom na to da je to više vremena nego što je potrebno da bi se za mesec dana pročitalo jedno izdanje, mogao bih da krenem po arhivi i da nadoknadim propušteno.

To je dobra ideja. Danas idem na put; počinjem sutra. A sad puštam Radio Paradise i otvaram novi broj National Geographica.

Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam septembarski National Geographic”

Fotografija dana, 10. septembar 2011

Dan je ponekad toliko kratak da moraš da pomeriš ponešto za sutra.

Kada bi čovek sve mogao da postigne, možda bi mu bilo dosadno… Kako je onima kojima je dosadno, ponekad se pitam; je li to znak praznog ili privilegovanog načina života? Dilema.

Pre podne zaostali poslovi, i to samo oni koji imaju prioritet; popodne i rano veče na prvu rođendansku proslavu malog Roberta; drugi deo večeri konsultacije sa Marinkom. E, kad sam ga ispratio, tema konsultacije je postala predmet fotografisanja. A kad sam legao, mrtav umoran, shvatio sam da nisam poslao fotku dana. Pa ništa, i sutra je dan, pomislih…

Problem je u tome što ćete vi sad doći do pogrešnih zaključaka zbog predmeta fotografisanja… Thinking smile Onda ću ja da se pravdam i ispašće blesava atmosfera. Ali, ne odustajem.

Fotografija dana za 10. septembar 2011.

Dok ne obratite pažnju na detalje, ne možete znati kolika je ova čaša, zar ne? Reč je o rakijskoj čašici, a u njoj kruška kaluđerka, poklon od prijatelja iz Prokuplja. Tek kad malo obratite pažnju, uočićete otiske prstiju. Uočio sam fleku tek kad sam preneo fotke na računar, ali sam odlučio da ne produžujem sesiju. Elem, verovali vi ili ne, ova rakija je pretočena nazad u flašu… Disappointed smile

Boja te rakije je žuta, ali ne intenzivno, kakav je slučaj sa šljivom šumadinkom koju imam u zalihi, nego blago žućkast; izgleda besprekorno, a takav je i ukus. Zadatak je bio da pokušam da uhvatim tu boju. Nije bilo lako. Prvo, trenutno nemam belu pozadinu za fotografisanje – a i da imam, nemam prikladno osvetljenje koje je dovoljno jako i neutralno. Zato sam se mučio da nađem uglove osvetljenja koji ne prave preveliku distorziju i na to sam izgubio poprilično mnogo vremena. Na kraju je morala da radi i korekcija boje, ali sam najzad dobio tačnu nijansu. A otisci prstiju su gratis…

Da nisam bio umoran, vala bih ispio taj sadržaj; ali, beše kasno, ja umoran, a bilo je i dosta sve ono ranije tokom večeri. Smile with tongue out Popiću jednu večeras, kad se vratim iz Novog Sada. Tamo idem da uhvatim neku novu fotku dana, a usput imamo i nekog posla…

Priče iz Nepričave

Da rekapituliramo selo veselo, arhetipskog seljaka i arhetipsku učiteljicu, da naučimo čuda od reči, običaja, navika i potreba, da vidimo gde se šta u selu krije i kako čuva.

Svih osamnaest epizoda možete naći ovde.

Učinite sebi uslugu: pogledajte to. Istina, postoji realna opasnost da naučite nešto što nije kompatibilno sa nazorima Evropske unije.

E, baš zato.

R.I.P. Michael Hart

Čuo sam još prekjuče, ali stižem da odam poštu tek danas…

Michael Stern Hart (1947 - 2011)Ovo ime vam verovatno ne znači mnogo. Ali, ako ste čuli za Project Gutenberg, podići ćete obrvu: Michael Hart je utemeljitelj tog zahvata na Internetu.

Mr Hart je otišao na Neko Bolje Mesto u utorak, 6. septembra. Red je da mu barem mahnemo u znak zahvalnosti.

Počelo je davno, mnogo pre nego što je Internet dobio krila razvojem Veba: Michael Hart je još 1971. godine izumeo format ebook; bila je to dalekovida vizija u to vreme, jedna od onih kojima su se savremenici možda i podsmevali, ali koje su preživele i nadživele svu sprdnju. Ovo ime zaslužuje da bude upisano među ona koja su uobličila današnji svet.

A Project Gutenberg? Mnogo nakon što sam otkrio taj inkubator svetske literarne baštine. ne menjam mišljenje da je reč o jednom od najizraženijih humanističkih zahvata u istoriji Interneta. Bar sam ja to tako doživljavao, a tako mislim i sada: pružiti svetu znanje na uvid, pa makar onaj deo koji je danas deo svetske baštine – ideja je koju isprva nije lako apsolvirati. A razlog je prost: ta ideja je toliko veličanstvena da je teško prihvatiti da se pred vama nalazi preko 100.000 knjiga tek tako, na slobodnu upotrebu. A prosto je: okupljene su knjige kojima su istekla materijalna prava i danas su deo svetske baštine.

Još jedan mali detalj, zabeležen u posmrtnom slovu koje je objavljeno na sajtu: citat koji nas podseća kako stvari funkcionišu:

Razumni ljudi se adaptiraju prema svetu. Nerazumni ljudi pokušavaju da adaptiraju svet prema sebi. Celokupan napredak, dakle, zavisi od nerazumnih ljudi.

Prenosim još jedan citat koji sam iskopao, dakako vredan:

Ako ono što ste juče radili i danas izgleda sjajno,
tada vaši ciljevi za sutra nisu dovoljno veliki.

Neka ti je slava, Nerazumni Čoveče. I hvala ti.

Nedovršena simfonija jednog grada

Fenomenalni dokumentarac iz 1941. godine: život Beograda od prvog mlekadžije do šlagera u noćnom klubu…

Pažljivi gledalac će primetiti da je reč o filmu koji Đenka pušta iznenađenim meštanima dok Kristina histeriše jer je zbog ton-filma izgubila angažman pijanistkinje u palanačkom bioskopu… E sad, biće da tu postoji neka greška u vremenskim odrednicama, jer su “Maratonci” smešteni u vreme nešto pre 1941…

Nema veze, ako ćemo pravo. Šijanu sam spreman da oprostim čak i ono za šta nije kriv, a kamoli ostalo.

I vi što maštate o sreći, vas vodi put u velik grad…