Ja živim u državi u kojoj Internet ne predstavlja ljudsko pravo, nego privilegiju. Današnji dan bi mi se raspao da nisam imao rezervu.
…I još nije gotovo. Ali, da krenem redom.
Ja radim od kuće već punih trinaest godina. Veza ka Internetu je resurs bez kojeg ne mogu da opstanem u poslovima koje radim. Da ne objašnjavam u detalje čime se ja to bavim, jer to nije bitno; reći ću, i dovoljno je, da ako nemam stalnu vezu ka Internetu, ne mogu da zaradim ni žutu banku. A vi slobodno interpretirajte da sam strani plaćenik, domaći izdajnik, licimur i šta ono još beše (no, šta god da sam, i dalje nisam političar: eto).
Znajući da je cena zastoja uvek veća od zarade u istom periodu, učinio sam presedan: u kući imam kablovski net kod jednog provajdera i ADSL kod drugog. Zamisao je sledeća: ja koristim kablovski net, a na četiri ostala računara u kući (od kojih je jedan moj rezervni) deli se ADSL preko žice i bežične mreže. U slučaju prekida kablovske mreže, ja prelazim na ADSL i nastavljam da radim svoj posao. I to tako funkcioniše već neko vreme.
Međutim, problema sa kablom je bilo dvaput, od čega jednom jedva da sam primetio, a i drugi put je trajalo manje od dva sata do otklanjanja problema. Problem je nastao sa ADSL linijom mnogo puta i tome nije bilo kraja. Trpe ostali korisnici u kući; kulminacija se dešava upravo sad.
– A zašto je ta žena za tezgom dobra?
