Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dan iza mene je bio pun kao oko. A onako usput, bio je to jedan od onih dana koji se dese jednom u životu.
I nešto mi grlo puno nekog grča, a ova čaša kabernea mi zamagljuje pogled. Ili je to možda…
Koliko juče, nosio sam te u kengur-nosiljci na grudima. Nešto kasnije, lomila si mi jednog miša mesečno dok si se igrala na računaru. A danas si najlepša devojka koju poznajem. Moje svetlo. Moj ponos. Moja radost.
U tvoje zdravlje, moja Ana.
Da ne zakasnim previše, kao u slučaju majskog broja. Ovaj broj je jedan od značajnijih u poslednje vreme, što po sadržaju, a što zbog novosti u izgledu.
Junski broj mi je stigao, gle čuda, nepogužvan – a da pritom nisam ponovo molio i kumio poštara porukom na kapiji. Izgleda da ima nade: ona poruka je opstala dvadesetak dana na kapiji, pročitao ju je ko god je prošao ulicom, čak sam čuo i glasan smeh… Mada meni ništa nije bilo smešno. Uglavnom, poštar je imao dovoljno vremena da nauči da baci časopis na trotoar i šutne ga ispod kapije (gospodinu je, inače, teško da siđe sa bicikla) i ja sam sad radostan što ima nade. Samo jedno uvo na rikni časopisa: nije strašno kako je inače znalo da bude pre.
Sticajem okolnosti, već sam imao diskretnu i poverljivu najavu da će nešto lepo da se desi u novom broju, ali valjalo je sačekati da broj stigne da bih video o čemu je zaista reč.
Vredelo je strpljenja! Došlo je do sitnih, ali izvrsnih promena u unutrašnjem dizajnu časopisa. Za početak, zaglavlja svih rubrika su drugačija. A “Prizori”… Uh!…
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam junski National Geographic”
(Isečak)
…
Prišao sam i skamenio se. Gde je moja četvrt “ruske”? Gde je četvrt koju sam kod Srpa i Čekića samo prepolovio? Od Srpa i Čekića ona je stajala pored kovčežića, u njoj je ostalo gotovo sto grama – gde je ona sada?
Pogledom sam prešao sve – nijedan nije trepnuo. Ne, ja sam sigurno zaljubljen i lud. Kuda su odleteli anđeli? Oni su stalno motrili na kovčežić – ako sam se udaljavao – kad su odleteli od mene. U oblasti Kučino? Aha! Znači, ukrali su između Kučina i 43. kilometra. Dok sam vam delio ushićenje, dok sam vas posvećivao u tajne života – mene su u to vreme lišili “poljupca tetka Klave”… Naivan, kakav sam, sve to vreme nijednom nisam provirivao u vagon – smešno. Ali sad je “dosta naivnosti”, kako je rekao, mudro, dramaturg Ostrovski. Finita la commedia – božanstvena. Dosta je bilo lovljenja ribe u mutnoj vodi. Treba loviti ljude!…
Ali, kako loviti i koga loviti?
Sam đavo zna u kakvom ću žanru doputovati u Petuški… Od Moskve, sve su bili filosofski eseji i memoari, sve su bile pesme u prozi kao kod Ivana Turgenjeva… Sad počinje detektivski roman.
…
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)
Seća li se iko laserskih diskova? Jednom sam video jedan takav disk, služio je kao ukras na zidu u videoteci u komšiluku.
Ovo je tipičan rezultat PR aktivnosti pre trideset godina: Leonard Nimoy razgovara sa plastičnom štaniclom u kojoj se nalazi sijalica; zapravo, pre nam prevodi šta štanicla kaže nego što razgovara sa njom.
Grozni brkovi (koje je dvadeset godina kasnije imitirao i Bob Dylan) umesto šiljatih ušiju nam dovoljno govore – čovek se trudio da ostavi drugačiju impresiju nego kao Mr Spock.
Ne znamo kako stoje stvari nakon što je Mr Spock Mr Nimoy ostavio fleke od prstiju na disku. Za nekog ko govori jezik osvetljenih štanicli, trebal obi da zna bolje…
Magnavision Laserdisc je tehnika koju su smatrali revolucionarnom kad se pojavila 1978. Istina, prvi plejeri na slobodnom tržištu su se pojavili tek 1981, otkad datira i ovaj snimak.
brb-piiip!-ćijućii-prrrr!
(Via)
Postavio sam novo zaglavlje na Suštinu pasijansa. Razlog je važan i nadasve opravdan: obeležavam 79 dana rada i 359 priloga, uključujući ovaj, što se nije desilo otkad je sveta i veka na ovom blogu. A još je Diotalevi rekao da su to jako bitne stvari, pogotovo taj čudni količnik 0,22 koji nema nikakvo osobito značenje, ali je baš zgodan da se pomene u cilju unošenja pometnje.
Detalj sa panorame, za vas:
Kako vam se čini? Mislim, zaglavlje? Je li dovoljno kičasto da bi izdržalo čitanje između redova tokom nekog vremena? Ili, još bolje, za vreme radnog vremena?…
Opet stilsko-tehnička vežba.
Petljao sam danas nešto po arhivi fotografija, a samo od onog što sam uštekovao sa nekoliko foto-portala zauzima već popriličan kapacitet. Volim da gledam sve te fotke po ad hoc principu: moj screensaver je onaj koji dolazi uz program Picasa, pa ponekad pustim da se fotke vrte, i odmorim dušu uz njih. No, ponekad i analiziram neke radove, jer tako mogu da naučim ponešto – ili makar da dođem na neku ideju za sopstveno okušavanje. Jedna takva fotka mi je zapala za oko: neka veća površina papira je osvetljena odstraga, tako da svetlo probija i daje jako difuzno svetlo. U prednjem planu se našla neka mrtva priroda i fotka je imala čarobnu atmosferu.
Dakako, nisam imao nameru da pravim neku atmosferu, a pogotovo ko će sad da pravi aranžman za mrtvu prirodu… I odlučim da se samo poigram toliko da bih saznao šta mogu da izvedem aranžmanom svetla kroz obojeni papir. Rezultat je sledeći:
Ništa veliko za priču, ali sam shvatio da bi takve aranžmane trebalo da pravim u strogo ograničenom kapacitetu svetla: to što sam imao proboj svetla spreda je ispalo smetnja. Možda bi neka improvizovana crna komora mogla da pomogne.
Zapravo… Odavno sam zaključio da bi trebalo da sastavim malo više rekvizita za slikanje; vreme je za jedan improvizovani studio. Za početak: vreme je da potražim papir u boji u formatu A3… Ali moram prvo da nađem mesto za odlaganje ovog crnog hamera koji stoji pored stola u trpezariji. Jasna me ponekad pogleda ispod oka, kao da kaže “samo te gledam i pitam se dokle ćeš”… 
Uh, bolje da ne preterujem 
jer ne mogu da gnječim druge baveći se ovim. Osim pratioce Suštine pasijansa… 
A što se ove fotke tiče: mišn not akomplišd. Moraću to da ispitam bolje.
To što više ne pratim fudbal ne znači da mi nekad nije bilo stalo.
Malopre sam čuo… Josip Katalinski je bio jedan od heroja mog detinjstva.
Ej, bre… Kakav je to gol bio!… Ne, nije bio najlepši gol koji smo videli u životu. Ali je tog časa bio najvažniji na svetu. Bila je majstorica sa Špancima, pobednik je išao na svetsko prvenstvo u Nemačku sledeće godine, a poraženi je ispadao… Tu nije bilo kalkulacija.
I onda slobodni udarac zdesna, Katalinski napuca glavom pravo u golmana Iribara, ovaj odbije loptu umesto da je uhvati, pa pravo Katalinskom u noge koji je samo sproveo loptu pravo u rašlje.
Romantična vremena. Vazduh je bio čist, seks prljav, a fudbal zanimljiv.
Ode Majstor. Fudbal kakav je on igrao je otišao odavno.
Ne znam da li poznajete rad ovog gitariste. Čovek je imao snage da pomeri granice instrumenta u vremenu kad su drugi mislili da to nije moguće.
Zahvaljujući prijateljima koji neguju veoma dobru muziku u svojim fonotekama, pa još u HiFi varijaciji, Antonio Forcione odavno više nije tajna za mene. Suvoparno je i banalno reći, ali ne vredi, ne mogu da odolim: čovek je genije.
Numera Heartbeat je idealna za prvi susret.
Ima toga tamo još, pa poslušajte; mogući upit je i AFQ – Antonio Forcione Quartet, što je sjajna ekipa. Evo, da pomognem: ovo je mali presek jednog njihovog perfektnog koncerta, istog onog koji je počeo gore okačenim Heartbeat.
I šta da vam kažem: jedna prijatelj ima OVOL’KI plazma televizor, a doneo je ovaj koncert iz Rima pre par godina. Uživali smo u koncertu više od jednom…
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Les Paul je ostavio svetu u nasleđe mnogo više od konstrukcije gitare sa njegovim imenom. Bio je slavni gitarista, kompozitor i studijski inovator. Više od svega, krasio ga je duh stvaraoca.
Danas je 96 godina od rođenja Lestera Williama Polsfussa – nadaleko poznatijeg pod imenom Les Paul. Tim povodom, Google je napravio flash doodle na kome možete da svirate.
Upit koji dobijate kad kliknete na doodle (dabome, nakon što ste utvrdili šta možete da odsvirate na njemu 
) vodi vas na informacije o velikom muzičaru i inovatoru koji je, inače, bio izuzetno vitalan i aktivan do svojih poslednjih dana.
Što se tiče solid body gitare koja nosi njegovo ime, a koja deli presto sa Fender Stratocasterom, rečeno je davno: “Les Paul je konstruisao gitaru koja je zvuk rock’n’rolla učinila mogućim.” Tome nema šta da se doda.
Neće ovo proći tek tako. Hajde da se prisetimo bar nekog detalja iz fantastične karijere tog majstora. Les Paul i Mary Ford su napravili neke klasike u popularnoj muzici neposredno posle Drugog svetskog rata.
Minijatura kakvih je bilo dosta na američkoj televiziji:
Jedna mala ekstravaganca:
I potpuno neobjašnjivo poetična svirka koju je upriličio na žurci povodom svog 93. rođendana, pre dve godine.
Ima toga još. Nađite sami.
(via Google)
Pitanje je jednostavno: da li radno vreme pripada kategoriji vremena ili je to nešto drugo? Šta se smejete: pitam sasvim ozbiljno, jer od toga zavisi jezička valjanost sledećeg navoda.
“Ne mogu sad da ti odgovorim na to”, piše mi prijatelj, “ne mogu da postignem za vreme radnog vremena”. Pitam ga: “kako to misliš”. Zbunio sam ga, ne zna na šta se odnosi moje pitanje, reče.
Gle, stvarno. Kad sam stao i razmislio, shvatio sam da ni meni više nije jasno šta sam ga pitao kad sam izrekao ovo “kako to misliš”. A onda sam pokušao da mu razjasnim.
Bolje da nisam.
