Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ono kad se zatvori krug… Izgleda da veličanstvena umetnička dela moraju da prođu ceo krug: nastajanje, ekspšloataciju osnovnog izraza, interpretacije drugih, komplikaciju i, napokon, pojednostavljenje. Nigde to nije toliko očigledno kao u muzici: kako bolje da razumete stamenost neke muzičke teme ili njene poruke nego da se sa njom suočite onda kada je izvedena minimalistički?
Car! 
I da znaš: najmračniji čas je uvek, uvek onaj trenutak pred zoru.
U neku ruku, pogled preko ramena je danguba, jer ispred je više stvari nego iza. Problem je u tome što moramo ponekad pogledati unazad, e da bismo se upamtili odakle dolazimo i podsetili se da koristimo ono što smo odande poneli.
Kada je reč o muzici, tome služe audio i video dokumenti. Ponekad su veličanstveni u svojoj nesavršenosti, najčešće zbog slatke naivnosti koju prepoznajemo, a možda je to i zbog nečeg drugog. Nostalgija za davno prošlim vremenima, šta li.
Poslušajte, pogledajte i nemojte se mrštiti što najbolji duet u istoriji rock’n’rolla očigledno falšira za sve pare: tako je to bilo onda kad nije bilo monitorskih bubica, a veliki monitori nisu mogli na scenu da ne pokvare TV kadar. Ni nalik onoj tehnički našminkanoj (i u svakom smislu savršenoj) verziji koju smo slušali pre nekoliko meseci.
Stotinu me muka snašlo. Hteo bih jedno, moram drugo. Rad je muka: koliko god da voliš svoj posao, postoje granice, jer čoveku nije svojstveno da trpi moranje. I eto, pisao bih više, svrbe me prsti da pustim mašti na volju i da pomognem našem vrednom muzičkom uredniku bar malo, ali ne ide dok ne uhvatim vikend.
Benasta stvar je u tome što imam pripremeljeno dvadeset zicera za pisanje, ali onda preko njih uleti pravi dragulj, ma legne k’o saliveno. I šta onda drugo da uradim ili kažem, nego da pastim ovo u vaše uši i vaše duše.
Mada, mora se priznati da je ove momke verovatno dotakla neka viša sila ili makar proviđenje… Jer, kako drugačije objasniti vrhunski brit pop iz, da izvinete na izrazu, Amerike?
Kao što znate iz trista mojih pominjanja do sada, ja sam obožavalac, poštovalac i donator internet radio stanice Radio Paradise. Bill Goldsmith je heroj iz stare garde radijskih voditelja koji nije bio na prodaju, jer nije mogao da podnese u šta se to radio pretvorio u talasu globalizacije poduprte liberalnim kapitalizmom. 2000. godine je pokrenuo muzički radio na internetu, gde je očigledno uspeo u nameri, jer RP se intenzivno deklariše kao antikomercijalni, a jedini izvor prihoda su donacije dobrovoljaca i prihodi od predmeta sa logotipom radija.
Recept RP je prost: Bill pusti nekoliko numera, vešto povezanih nekim ključnim atributima (ključna reč iz naslova, tema, tempo, izvođači, čak i tonalitet), ne prekida ih i ne oštećuje džinglovima. Posle (najčešće) pet stvari, uključi se Bilov glas (ponekad uživo, ponekad samo vokalni džingl od nekoliko sekundi, tipa “You are listening to Radio Paradise. Thanks for tuninig in!“) i to je sve! A materijal je eklektičan: od middle of the road rocka do Americane, od , od Hanka Williamsa do Led Zeppelina… Najvažnije od svega: ova stanica ne orgija u jednoj eri, nego stalno dodaje muziku; ne prođe nedelja da se na plejlistu ne doda bar desetak novih numera, često i više. A informacije o tome što slušam uvek mogu da nađem na sajtu, koji je prost k’o pasulj i sadržajan taman koliko treba.
Zahvaljujući tome, Radio Paradise je postao moj glavni neposredni izvor saznanja o novoj muzici. Broj onih koje sam otkrio na tom radiju je postao sad već poprilično velik. Recimo, ovo.
Poslastica.
