Author: Grba
Luster, pa šta?
Cena igre
Sinhronicitet! C’mon! Udri po mesečini!
Only hope can keep me together.
Kad sam pre par dana pomenuo nepravdu što zapostavljamo neke važne i drage izvođače, tek je trebalo da primetim… Znate li koliko smo puta ovde slušali Police? Dvaput, jebote. Samo dvaput. Pogledam u listu zicera koje sam odavno odabrao – morao sam da se naglas nasmejem: u prikrajku je stajalo link na “Synchronicity II“.
Elem, sinhronicitet je jedno od autorskih načela na Suštini pasijansa. Ne utrčavaju Samuraji Skoja jedni drugima u ofsajde, nego se ti sinhroniciteti, prosto, dešavaju. Pa sad, kako da kažem: inače to ne bi bili sinhroniciteti, je li tako?
Sinhronicitet beše dvoslojan: od dve pesme koje smo do sada slušali, jedna je upravo “Synchroncity II” 
Ma, pazi da se ne bih prepao! Ma, pazi da mi ne bi propao plan! Vadi Mesečinu, bato, suncetižarenoebem!
Deset sekundi dileme da li da izvadim matičnu verziju, onu sa Live Aid kad je Sting sam poveo milijardu ljudi da pevaju sa njim ili onaj početak koncerta grupe The Police 2008. godine na beogradskom Ušću, kad sam kao neki junoša zamalo pišnuo u gaće kad su zasvirali.
A onda sam se setio da je danas subota. I odjednom je sve došlo na svoje mesto. 
Pusti glasnije, živ ti ja, ovo mora da se sluša tako da krv provri.
Nastavite sa čitanjem… “Sinhronicitet! C’mon! Udri po mesečini!”
Neka ga (reloaded)
Pred vama se nalazi poslednji prilog u nizu od šest analognih fotografija Tibora Arve u kojima smo uživali tokom ove nedelje.
Veća fotografija je ovde. Na kraju, Tibor nam se obraća pričom o ovom radu i zaključkom o ovoj mini-izložbi.
Hakeraj
Ove nedelje Suština pasijansa ugošćava dragog prijatelja Tibora Arvu, fotografa iz Zrenjanina, koji je odlučio da nam ovog puta otkrije nešto što je počelo kao zabava, a pretvorilo se u krajnje zanimljiv poduhvat.
Veća fotografija se nalazi ovde. Šta je sad ovo, reći će nam sam autor.
Vožnja na rezervi
Nešto sam čeprkao po tabeli 1360 do sada objavljenih pesama u rubrici “Muzika za popodne“, sve se čudeći kako smo spontano izgradili katalog dostojan Bilove plejliste sa radija Paradise. Isto tako se čudim kako smo bili nepažljivi prema nekima od temeljnih heroja popularne muzike, pogotovo ako govorim o onim fahovima koje Peacock i ja mnogo volimo (dobar deo tih preferenci nam je isti), ali smo ih zanemarili bez nekog osobitog objašnjenja. Da li se ti autori i izvođači, nekako, neispričani podrazumevaju ili je posredi bila ideja “vi to ionako već znate”, ne znam.
Ali znam nešto drugo: prosto je kriminalno koliko malo ljudi u mojoj okolini zna ko je Jackson Browne i kakav je njegov trag u temeljima one muzike koju danas nazivamo Americana. Jer ako postoji jedan i samo jedan muzičar koji je učinio više od svih da jedan radiofonični muzički format middle of the road muzike dobije na koloritu, snazi i relevantnosti, onda je to baš taj čovek. Deder da se malo podsetimo njegovog nasleđa.
Kao normalna je
Suština pasijansa ima čast da ove nedelje ugosti fotografa Tibora Arvu, koji nam predstavlja neobične radove koje je nedavno napravio vraćajući se korenima.
Veća fotografija je ovde. A šta još saznajemo od Tibora ovim povodom?
Neka ga…
Ove nedelje, sa zadovoljstvom, na Suštini pasijansa saznajemo čega to novog ima u fotografskom portfoliju našeg starog prijatelja Tibora Arve.
Veća fotografija se nalazi ovde. A kako je nastalo ovo psihodelično ludilo, Tibor nam otkriva u sledećem pasusu.
Kad se krug zatvori
I danas vlada mišljenje: da je George Harrison u životu muzici doprineo samo sa onih nekoliko pesama koje je napisao i snimio kao član grupe The Beatles, bilo bi to dovoljno za jedno od počasnih mesta u Panteonu rock’n’rolla. Najtiši od Fabulozne Četvorke (AKA Fab Four, nadimak koji je Bitlsima dao ko zna koji novinar u toku perioda tzv. bitlmanije) predstavljao je “ono posebno” u duši najuspešnijeg rock sastava u istoriji, suptilnu nadogradnju koju manje vešt slušalac ne može ni da prepozna, a kamoli da rastumači. Takva uloga je očigledno odgovarala njegovoj tihoj naravi, a odgovarala je i u atmosferi razvoja dva snažna ega kakvi su bili John i Paul. Zato se, valjda, nije mnogo ni gurao kao autor, ali ono to je pružio zbilja je veličanstveno: “Taxman“, “I Want to Tell You“, “While My Guitar Gently Weeps“, “Something“, “Here Comes the Sun“… Remek-dela, odreda.
Najbolje od svega: do kraja sveta bi mogla da traje rasprava o tome koja pesma od tih je najbolja. Ja mogu da kažem samo koja mi je najdraža: tu dileme za mene nema.