Ove nedelje, Suština pasijansa ima čast da ponovo ugosti foto-radove Tibora Arve.
Veća fotografija je ovde. A o ovoj fotografiji Tibor veli:
Author: Grba
Iz šetnje
Lagao bih kad bih rekao da mi je svejedno: Tiborove fotografije su za mene poseban doživljaj. A ovog puta nam je priredio veliko iznenađenje.
Sinhronicitet je hteo da se baš danas navrši godina od objavljivanja poslednje u nizu fotografija u poslednjoj seriji gostujućeg fotografa Tibora Arve, našeg dobrog znanca i starog prijatelja Suštine pasijansa. Kada sam pozvao Tibora da nam ponovo dođe u posetu, znao sam da on već zna logističke propozicije o tome kako se materijal sprema (da ide šest fotki, da mi trebaju velika i mala slika, da valja autorov tekst ispod slike itd.), tako da je jedina instrukcija po njegovom pristanku glasila “odmah!”. Nije bilo nikakve razložne žurbe, naravno, nego je moje nestrpljenje bilo veliko. Potpuno sam se uzdržao od “muzičkih” želja pri izboru sadržaja – jer ja Tiborov rad pratim redovno i pažljivo, pa znam šta je sve radio u poslednjih godinu dana – ali sam se veoma nadao da će on sam poželeti da podeli sa nama svoj najsvežiji eksperiment.
Tako i bi. 
(Velika fotka je ovde.)
Prepuštam Tiboru da kaže koju reč o tome šta radi ovih dana i kakva je ovo fotografija.
Desperados, fatalna crvenokosa, Crna Munja i neobjašnjivo sviranje
Najpre, da budemo načisto: u prvobitnoj verziji, kompletan naslov ovog priloga je trebalo da glasi
Kako bajker pokušava da smota devojku koja je prepoznala posebnu vrednost u njegovom blistavo ispoliranom ljubimcu koji je platio doživotnim gubitkom duševnog mira, u interpretaciji ništa manjeg ludaka koji takođe prepoznaje posebne vrednosti, ali sa duševnim mirom nema problema
ali sam u poslednji mah odustao, jer bilo bi malo previše da dva takva naslova stoje na manjem rastojanju od mesec dana jedan od drugog. A obaška, imalo bi šta još da se kaže u naslovu. A nije ni bitno, nismo u postromantizmu, pa da prepričavamo ceo siže u naslovu.
Ovo je balada jednog minstrela (zalutalog u prelaz pogrešnih vekova spram posvećenosti kojom opčinjava svet) o jednom bludnom sinu koji ni ne sluti kakva mu je sudbina bila zapečaćena onog časa kada mu se dama prva obratila. A šta posle biva i kako ona najzad dospeva do toga da sama zajaši Crnu Munju, saznaćeš ako se malo potrudiš. Slušaj pažljivo i, ako treba, prati stihove koji su priloženi pri kraju teksta.
Ovu scenu bi dežurni rock guru Žikica Simić svrstao u centralnu ikonografiju rock’n’rolla: desperadosi i fatalne žene. Antagonisti koji postaju protagonisiti: ceo svet je naopačke, ali ne zbog ovog nesrećnog para. Svet je velik i zao, volja ljudi je slaba, a paroksizmi su snažni: tragedija je neizbežna.
Nastavite sa čitanjem… “Desperados, fatalna crvenokosa, Crna Munja i neobjašnjivo sviranje”
Umesto buketa cveća
I tell you: love, sister, it’s just a kiss away
It’s just a kiss away
Ne pokušavam da se pravim pametan. Ne želim da ispadnem licemeran. Neću da tražim opravdanje. Ne vidim ništa što ne vide i drugi. I zato nemoj ovom pridavati nikakvo posebno značenje.
Stvar je vrlo jednostavna: boli me briga za Osmi mart. Jednostavno, nisam zainteresovan da jednom godišnje otaljavam formu u čije značenje nisam siguran. Radije ću svakog dana da te držim za ruku.
Urbano selo
Jednostavnost kao najvažnija osobina genijalnosti
Lullabies, look in your eyes, run around the same old town.
Doesn’t mean that much to me to mean that much to you.
Naravno da o Neilu Youngu mogu da napišem toliko da čitate bar dva sata, pogotovo o ovom periodu na koji vam danas ukazujem. Ali, hajde da ovo danas bude jednostavno. Jer, ne bude li tako, oštetićemo utisak savršenstva koji je ovde očigledan.
Nastavite sa čitanjem… “Jednostavnost kao najvažnija osobina genijalnosti”
Wired
Navlače se tmasti oblaci
Balada o onima koji nikad nisu razumeli koliko je teško naučiti leteti, a koliko je tek teško biti letač među neletačima
Jedan od najvećih blagoslova u mom društvenom životu je stalni kontakt sa dobrim ljudima koji o muzici znaju mnogo više nego ja, a spremni su da podele sa mnom sve što znaju (i imaju). Zahvaljujući njima, zahvatio sam duboko i stigao daleko. Zahvaljujući njima, naučio sam mesto nekim svojim bivšim muzičkim fetišima. Provalio sam veze između autora i izvođača, nalazio ključne igrače čijim praćenjem sam stizao dalje i još dalje…
E vidite, to su nezgodne stvari. Jer pomalo zaboli kad shvatite da je gitarista na čijoj ste muzici odrasli mnogo ograničeniji nego što legenda o njemu dopušta. Ili da je grupa u koju se kunete od četvrtog razreda osnovne škole flagrantno zakoračila u ćorsokak i nema više smisla da postoji. Ili da ne postoji razlog da više slušate neku muziku jer vam se u tom istom fahu otkrila ona koja je zaista vrh… Razumete obrazac: širenje vidika je bolan proces.
Pod pritiskom sve one muzike koju sam uneo u svoje iskustvo, do danas ostade malo one muzike na kojoj sam odrastao. Prosto, malo je te ranije muzike izdržalo moje sazrevanje. A prvi od svih Postojanih su oni koji su mi možda i ostali najdraži.
