Author: Grba
Kuća od terakote
Slatkorečiva
I muzika može da bude slatkorečiva, poput neke žene.
Ima jedna ploča koja mi je neverovatno draga, što bi ono rekli, iz istorijskih razloga. Danas taj album – i uopšte, tu grupu – više ne slušam, jer sam otišao dalje. Ali i danas ostajem toliko fasciniran ovim produkcijskim galimatijasom da ne mogu da se oduprem, poput nekog drogiranog lezilebovića, povremenom odvođenju u high ovom muzikom. Slušaj ovo.
Ako sam dobro rastumačio logaritamske tablice, ovde nedostaju samo dva elementa: uskršnja zvona katedrale Svetog Petra u Rimu i jerihonske trube.
Utovar nedeljom, 8. novembar
Nećete od mene bubanj praviti!!!
Naš napaćeni narod je već neko duže vreme na tapetu. Počevši od velikomasona (mada ni malomasoni sigurno tu ne zaostaju) i njihovih zavera potpomognutih Vatikanom, svi su se obrušili na nas kao na dežurne krivce za svakojako zlo u ovom svetu. Tu prednjači Holivud (znači cionisti) koji malo-malo izbaci neko ostvarenje u kome je antagonista Srbin čo’ek s imenom tipa Majloš Gregoriev (obavezno anglicizovanje ličnog imena i prezime koje bez izuzetka mora da bude bugarsko, rusko ili makar hrvatsko jer, zaboga, u čemu je razlika?). Krivi smo za svaki filmski pokušaj podmetanja bombe u Njujorku, otmicu jeroplana i slično, a uskoro će nas nabediti za globalno otopljavanje, istrebljenje Banermanovog zovoja i to što je neka sojka u švedskom „Velikom bratu“ slomila nokat otvarajući konzervu smrdljive haringe.
Možemo mi upirati svim silama i ubeđivati beli svet kako nije u redu satanizovati ceo narod zbog toga što je gomila ovdašnjih budala pre dve decenije napravila neku gomilu sranja, kako se ne može praviti stereotip od ekstrema i slično, ali džaba. Stoga nam ne preostaje ništa drugo već da nastavimo sprovođenje naše miroljubive politike prema ostalim narodima, gde ćemo izdvojene slučajeve posmatrati baš kao takve i ne biti netrpeljivi prema nekome ko dolazi iz neke zemlje gde je šačica idiota na vlasti ili u nekoj drugoj instituciji uradila/rekla nešto što nam baš ne odgovara.
U svetlu toga, direktor Centra za kulturu Požarevac, Dragi Ivić, odbio je pre par dana ponudu kolašinskog pozorišta da nastupe u njegovom gradu jer su „predstavnici Crne Gore podržali naše dušmane, Šiptare sa Kosova, u nameri da budu primljeni u Unesko i pridružili se na taj način čoporu koji bi da nastavi sa komadanjem srpskih svetinja”. Bravo Dragi, Srbine, sjajan čin u maniru onog vica kada ljudožderi uhvate Amera, Engleza i jednog našeg mučenika, oderu ovu dvojicu, naprave od njihove kože bubanj i zatim pitaju Srbina da li ima li poslednju želju – ovaj zatraži šilo i krene da se bode uz povike „nećete od mene bubanj praviti!“.
Drvo koje se ne da
Frižideri iz ere Katrine
Bežimo odavde, pa taman nam bilo poslednje
In this dirty old part of the city
Where the sun refuse to shine
People tell me there ain’t no use in trying
Malo je benasto da jedna od mojih omiljenih numera za žurke počinje baš ovakvim stihovima, ali nisam kriv. Nije bitna ni slikovitost tih stihova koja kao da opisuje Srbiju 2015. (ili bar onaj deo koji nije Beograd) i beznađe u grudima. Nije bitno ni to što onaj ludak ide okolo i urla na nas da nas obavesti kako srljamo u bolju budućnost. Neće mi, vala, danas nekakav polusvet pokvariti raspoloženje.
Molim vas… Ne: tražim od vas da budete toliko dobri i da na moje traženje sledeću numeru pustite što glasnije možete. Znaćete da je dovoljno glasno kada u blizini počne da se trese neki komad nameštaja. Idemo…
Nastavite sa čitanjem… “Bežimo odavde, pa taman nam bilo poslednje”
Pola veka
Čudovište velikih očiju
Samo jedna suvisla podela
Pita me prijatelj pre neki dan “Čegbre malo, a šta ti zapravo smatraš pravom južnjačkom rok muzikom?”. Uh, jebote: pogodi u centar mete prvim metkom.
Stvar o kojoj smo već razgovarali, a koju će vam svaki samuraj Skoja – ili barem oni koji se redovno oglašavaju u muzici za popodne – posvedočiti svojim rečima, ali sa istom poentom: muziku vredi deliti samo na dobru i lošu. Sva ostala razvrstavanja, stilska etiketiranja, deljenja i slične zametne rabote postoje samo iz puke potrebe da nekako katalogizujemo te sadržaje u cilju lakšeg pronalaženja, pribavljanja i slaganja u policama (onim u plakaru i onima u pameti). Nijedna uska klasifikacija muzike ne može ništa dobro da donese, ma koliko da se trudite.
Nego, da čujemo nešto, pa da vam tako ilustrujem poentu svog nedavnog mentalnog meandrčenja. Glasno, molim.