Author: Grba
Pejzažna, hm, umetnost
Ima kraja
Svašta sam radio. Ovo još nisam.
Reči se gube,
reči kao trube,
samo ih odjek nosi kroz noć.
Na licu priče,
na tragove liče,
bledi odraz prošlih dana.
Misli se roje
kao da nisu moje,
a moju kožu raznosi vetar.
Prolećne kiše,
zime nema više,
svakom dobu dođe kraj.
Sa ovom maskom više ni korak
jer tmast je ovaj oblak
i zaklanja mi sunce.
Ima kraja.
A zašto ova numera još uvek traje?
– Znaš li šta aktuelno rade Allmani? – upita me Efi dok sam lagano srkao kafu u njegovom hardverskom kabinetu. Bilo je proleće 2003.
– Iskreno, pojma nemam – odgovorih mu – znam da su nedavno nešto svirali uživo, zajedno sa ostacima grupe Grateful Dead, ali dokle se pružaju ovih dana… Ne, ne znam.
– He, he, he – reče Efi onim tonom koji izvlači u retkim prilikama kad odluči da iskoristi skrivenog keca u rukavu; dobro je znao da me ima ovog puta. – Slušaj onda ovo – reče i pusti ovo.
Auh, sunce ti žareno!
Prvi skok sa Kilimandžara
Odavno nismo proveravali šta rade braća esktremni sportisti. A ne pazeći redovno, promaklo nam je i ovo: puleni Crvenog Bika su osvojili i Kilimandžaro. Beše to još februara.
Moram priznati: ovo je jedan od lepših wingsuit letova koje sam video.
(Pst: da li vam nedostaju jutarnji video klipovi? Nama ne.)
Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu
The morning sun touched lightly on the eyes of Lucy Jordan
In a white suburban bedroom in a white suburban town
And she lay there ‘neath the covers, dreaming of a thousand lovers
‘Til the world turned to orange and the room went spinning round
Retko kad se desilo da se tako suptilno, odmereno i snažno uputi šamar društvu kao što je Shel Silverstin to učinio u pesmi koju danas slušamo. Međutim, preskočićemo verziju koju je 1974. godine matično snimila njegova grupa Dr Hook & the Medicine Show, ali ne zato što je reč o grupi koja ni samu sebe nije shvatala ozbiljno, pa zašto bi smo mi to onda činili, nego zato što postoji verzija koju ceo svet danas smatra konačnom, iako je ona snimljena u zbilja mnogo verzija od strane mnogih muzičara, znanih i neznanih. Ova pesma kao da je pisana za tu ženu; doduše, ona je tada bila izgubljena u besmislu druge vrste.
Reč je, naravno, o verziji koju je 1979. godine snimila Marianne Faithfull.
Po svom običaju tih godina, tokom zimskog i letnjeg raspusta sam dolazio u posetu tetki u Zemun – između ostalog i zato da bih sa beogradskih lokalnih stanica, koje nisu dobacivale do mojih preskromnih kapaciteta za slušanje radija, mogao da snimim nekoliko kaseta nove muzike, koju bih potom kod kuće slušao do besvesti. Ova izvedba pesme je tada bila nova i ja sam uspeo da je snimim. Da li je to bio Studio B ili dvestadvojka, sad bi bilo već previše da me pitate; te stanice tih godina su se prelivale u dobroj muzici. No, i sa ono malo mršavog znanja engleskog kojim sam tada raspolagao, kapirao sam da se u tom tekstu zbiva nešto više nego što sam tada mogao da rastumačim.
Prošlo je, vala, dosta vremena dok toj pesmi, koju bezgranično volim još od onda, nisam otkrio puno značenje. A tek je prošlo dosta dok tom značenju nisam dao i životni smisao.
Nastavite sa čitanjem… “Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu”
Lovačke priče vozača S.: Dico, a ča će nama ostat?
…mtimajkublesavu, kako to voziš! A, vidi budalu, jebote!… Kako to misliš “dugo u levoj traci”? Pa, nisam ja… Nego, ako hoćeš da odete negde van Pule kad stignemo, nema problema, samo reci, znam ja da ima tu tih vinarija, ono vino, belo, kako beše… Evo ga opet, pa gde ćeš, čoveče!…. Kako kažeš? Da, malvazija, ej, pa bio sam ja tuda ko zna koliko puta, gde sve nisam bio, i tamo ono mesto što si pominjao, da, to što si rekao da si bio, Medulin… Kako, Motovun? Ne zn… Da, ma naravno da znam… Nego da ti ispričam kako sam donosio vino sa Hvara u Beograd… I crno i belo!
Pazi ovako.
Nastavite sa čitanjem… “Lovačke priče vozača S.: Dico, a ča će nama ostat?”
