Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od kad koračamo po kamenu, jednu istu priču sebi pričamo. Priču o srcu koje ne kuca za jednog.
Sve je počelo tiho. Ne pitaj kad, gde. Ali je počelo. Širilo se, nekada brže, nekada sporije. U jednom krajičku se stvorio kamen. Toplota mu je nanela vrednost. Pala je kiša, rodio se život. Zelen, širok, i mali i veliki. Srce je prokucalo, da život oživi.
Prekidača na zidu bi bilo i da nije bilo Tesle
Uvod
Desetog jula 2013. godine navršeno je 157 godina od rođenja Nikole Tesle. Tim povodom se država nije oglašavala. No, na portalu Blog B92 osvanuo je skroman (sadržajem, nikako lucidnim naslovom) tekst Jelice Greganović Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda! Kažem skroman jer tekst očigledno nije imao za cilj da gromopucateljno priča o Teslinim dostignućima, već da nas prosto podseti na Teslin rođendan. I to je dobro, i lepo, i potrebno. No, u oči upada kategorizacija teksta: BUDUĆNOST, NAUKA, ŽIVOT. Baš kao i za sve blogove, odabir kategorija, naravno, radi autor(ka). A Jelica Greganović jeste simpatična spisateljica lakog štiva, koja sa posebnom toplinom uspeva da prenese i uopšti dogodovštine njene višečlane porodice. Ne očekuje se od nje da razume specifičnog finese komplikovanog sveta nauke, niti se nad njenim bezazlenim (pomalo dečijim) entuzijazmom kojim spominje Teslu treba seiriti. Stoga sam joj u kratkom komentaru, bez želje da na Teslin rođendan ulazim u polemiku ili duboku analizu, i uz skromnu zahvalnicu Tesli na njegovim dostignućima, skrenuo pažnju da kategorija NAUKA nije primerena Teslinom radu. Na tu se primedbu, naravno, skupilo raznog sveta da mi neljubazno objasni kako mastim knjige i koješta, dok je sama autorka ostala srca kamenoga. Tako je jedna mala primedba dovela do javne demonstracije moje teze o nepristojnosti našeg društva, slabom šavu od koga počinje cepanje sloja civilizovanosti koji svi, u dubini duše, želimo da nosimo.
Na ovom sam, pak, mestu oslobođen potrebe da pričam pigeon Serbian, sporo i razgovetno. Stoga želim da kažem koju reč o tezi da prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. I, takođe, o Tesli kao naučniku, i sledstveno tome, o nauci uopšte. Idemo obrnutim redom, pre svega da postavimo par temeljnih teza o nauci.
Cecine cice jesu, Obradovićev obraz nije
Bila jednom jedna zemlja u kojoj su fakulteti formirani kao naučni instituti sa studentskim robljem, a ne kao ustanove za obrazovanje. Zašto je tako bilo, duga je i tužna i istinita priča o doktorima nauka koji žiletom isecaju članke iz internih periodika da ih drugi ne bi čitali; prevode knjige pa ih potpisuju kao svoje; javno traže Nobelove nagrade za naučnike koji članak napisali nisu. Novopečeni su diplomci, baza profesora osnovnih i srednjih škola, postajali vremenom sve neobrazovaniji. Stoga nisu mogli da prenose znanje, jer ga nisu imali. Ministarstvo prosvete je, kao i svaka druga birokratija, u svoje redove pažljivo dovodilo samo ubedljivo najsigurnije najnesposobnije, sve dok nije došlo do (željenog) stanja u kome je uverljivo sposobno da čini baš ništa (postojiš, ali svi, pa i ti sam, očekuju od tebe samo jedno veliko baš ništa). No, društvo je siromašilo, ljudi su počeli da žive sve manje pristojno, pa su polako i sami postajali sve više nepristojni.
Nastavite sa čitanjem… “Nepristojnost kao darvinovska neminovnost”
Ne, nažalost. Nije ono pušenje. Nego ovo.
Počeo sam da pušim pre recimo dvadeset godina. Što se mene i mog živčanog karaktera tiče, bila je to pogibeljna odluka. Jedna, dve, tri, … deset, jedanaest, dvanaest… dvadeset, dvadeset jedna, dvadeset dve… trideset, trideset jedna, trideset dve… četrdeset, četrdeset jedna, četrdeset dve… i tako. Godine prolaze, ja pušim, polako ali sigurno sve više. I dogurao sam do toga da popušim pedeset cigareta dnevno.
Pedeset cigareta dnevno, to praktično znači da celog dana i sve vreme pušim. Ako spavam – a spavam – osam sati dnevno, onda ispadne da pušim tri cigarete na sat. Jednu na dvadeset minuta. Svakog dana. Dok jedem, dok kenjam, dok vozim, dok radim. A šta to radiš, Miloše? Jedem, spavam i pušim. Rastuće sortirano, naravno. Ne pijem, ne drogiram se, ne idem u kladionicu, čak sam i više nego dosadan tip. Jebomepas, pa šta ako pušim?
Žalio mi se svojevremeno zet – inače čovek na mestu, što će se i videti iz nastavka ove rečenice – kako ga muče teške dileme oko načina vaspitavanja sina.
Ukratko rečeno, muka je sledeća: njegov Stefan, vrsnik mog Ognjena, odrasta u okruženju koje nije niti moralno niti etički niti logički upodobljeno sa odgovarajućim viđenjima mog zeta. Šta činiti? Da li dete vaspitavati u skladu sa svojim uverenjima, dakle dokazanim silogističkim kompletom istine i pravde (za sedam država prodanim i predanim NSFM Kerberima na čuvanje od istorije), ili se prepustiti mimikriji i, deteta radi, upisati ga na veronauk.
Kao i sve roditelje naše civilizacije, i mog zeta i mene gazi vreme. No, ovde i sada vreme 
gazi na drugi način; još uvek ne toliko lingvističkim novinama, nekom novom užasno bučnom i naravno odvratnom muzikom, ili frapantnim tehnološkim dostignućima koja čine da udaramo glavom u nevidljive zidove. Ne, mi četrdesetogodišnji matorci moramo da sebi priznamo stvarno postojanje jedne paradoksalne situacije: naša deca odrastaju u svetu narastajućih nepostojećih pretnji. Naš roditeljski zadatak, stoga, zvuči nemogućije od ostalih: Kako naučiti decu da primete nepostojeće opasnosti, kako se odbrane od nepostojećeg neprijatelja?
Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanutih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.
Kosmologija
Jedan od prvih poslova koje je Ajnštajn obavio po završetku rada na opštoj teoriji relativnosti bilo je traženje stanja svemira kao celine. Na njegovo iznenađenje, pokazalo se da ova teorija jasno daje dinamičan svemir, koji ima svoj prostorvremenski početak i kraj. Ovim rešenjem Ajnštajn je bio nezadovoljan, pa je u kosmološke jednačine veštački dodao jedan član (takozvanu kosmološku konstantu, čija je fizička suština odgovarala nekakvoj misterioznoj negativnoj energiji), koji je svemir učinio statičnim, u skladu sa tadašnjim opažanjima. No, već tih godina razvoj astronomije pokazuje da postoje nesumnjivi dokazi da je svemir zapravo dinamičan: osmatranja američkog astronoma Habla pokazala su doplerovski crveni pomak u svetlosti drugih maglina (zapravo galaksija, ali to se tada nije znalo), što je ukazalo na sistematsko kretanje objekata dramatično udaljenih od nas. Ruski fizičar Fridman objavljuje dinamička kosmološka rešenja jednačina opšte teorije relativnosti, koja postaju seme iz koga je razvijen aktuelni, takozvani Standardni model svemira, po kome svemir ima početak i kraj u prostorvremenu. Početak svemira je lociran pre nekih dvadesetak milijardi zemaljskih godina. Bitno je napomenuti da se fizika bavi samo proverljivim činjenicama, tako da pitanje Šta je bilo pre početka svemira? ne može biti predmet fizike. Kakav će kraj svemira biti, zavisi isključivo od njegove srednje gustine.
Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), peti deo”
Do sada nisam pročitao nijedan, niti makar u najavi, smislen tekst o železnici. Evo, stoga, teksta koji je pre svega spisak činjenica koje se moraju razumeti pre bilo kakvog razgovora o njoj.
Zapravo, direktno sam isprovociran pojavom dva teksta: jednim iz Danasa, potpuno amaterskim, i drugim iz Blica, do početka do kraja punim apsurdnih gluposti (kako ćemo tokom teksta videti).
Uvod
Železnica je saobraćajni transportni sistem koji omogućava prevoz velikih masa. Osnovna ideja železnice je prevoz robe. Prevoz ljudi železnicom postoji jer može da postoji, nikako jer je suštinska svrha železnice. U tom smislu, tamo gde se drumski saobraćaj završava železnički saobraćaj tek počinje, jer su maksimalne nosivosti kamiona (pa čak i onih monumentalnih australijskih) tek nominalne mase železničkih lokomotiva. U novije vreme železnicom se čak prevoze i kamioni sa robom.
Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanitih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.
Konačno rešenje i njegovi rezultati
Nemoguće je na ovom nivou pisati jednačine opšte teorije relativnosti. Konačno, to nije ni cilj ovog teksta. Sam Ajnštajn na sledeći način sumira godine razvoja svog remek-dela:
Da bismo našli opšti zakon gravitacionog polja neophodno je uopštenje tako dobijenog zakona, koje se može naći bez proizvoljnosti, uzimanjem u razmatranje sledećih zahteva:
Ajnštajn je u ovome uspeo, jednačinama koje su spregnule geometriju prostorvremena i gravitaciona polja. Ovo je važan zaključak opšte teorije relativnosti koji bezuslovno govori o tome da ne postoji prazno prostorvreme. Tako nešto više nije samo praktično nemoguće, ono je postalo teorijski nemoguće. Tamo gde nema polja, nema ni prostorvremena ni geometrije. U najsuštinskijem mogućem smislu: gde nema polja nema ama baš ničega.
Jednačine opšte teorije relativnosti duboko u sebi kriju i specijalnu teoriju relativnosti i Njutnovu teoriju gravitacije. To učauravanje bilo je prvi pokazatelj korektnosti teorije. No, teorija je takođe predvidela neke merljive posledice, koji su tokom godina redom eksperimentalno dokazane.
Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), četvrti deo”
Bez linkova, bez ilustracija. Samo tuga.
Negde u mutnim delovima moje svesti stoji još iz vremena visokog školovanja jedna šašava teorema koja otprilike glasi: svaki sistem koji jednom postane optimalan takav će sam od sebe i ostati. Naravno, ova teorema ima, meni sada nepoznato, polje delovanja. Recimo, sigurno je da ne deluje na automobile: novonapravljeni automobil divan je primer uglancanog i kao mačka predućeg optimalnog sistema, pa se čovek višenebaštako zadivljeno posle nekoliko godina zapita „šta bi?“, posmatrajući prljavu i kao stari čiča kašljuću gvožđuriju. I tako je to sa praktično svime što Homo Sapiens stvori: vremenom se, ovako ili onako, razglavi. Čarape se cepaju, košulje se izližu na laktovima, spejs šatlovi padaju, Sfingama nosevi otpadaju. A ni ekipa koja realizuje trumanovštinu Veliki Brat više ne valja.
Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanutih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.
Prostorvreme ubrzanih uporednih tela
Zadovoljan napretkom elemenata teorije, Ajnštajn se usuđuje da razmišlja o jednoj svakodnevnoj situaciji: telu koje rotira u odnosu na neko uporedno telo. Svi mi, stanovnici Zemlje, od virusa do Homo Sapiensa, nalazimo se na jednom takvom rotirajućem telu: Zemlji, u odnosu na Sunce. Kinematika i dinamika takvih kretanja su, naravno, odavno rešene u njutnovskoj mehanici, no temeljno-preispitujući Ajnštajn misaonim eksperimentom o rotirajućem disku zahteva da se provere komponente prostorvremena. Setimo se: kada disk rotira (pa makar i ravnomernom ugaonom brzinom) u odnosu na nepokretno uporedno telo, na svaku tačku deluje ubrzanje (bar centripetalno). Takođe, osa rotacije je tada u mirovanju.
Ispostavlja se da telo koje se kreće ubrzano ne možemo uhvatiti ni za glavu ni za rep; krećući se od centra diska ka periferiji, merenja daju sumanute rezultate: časovnici u svakoj tački tela otkucavaju različitim ritmom (u odnosu na nepokretno uporedno telo); odnosa obima i prečnika krugova su veći od broja π, merni štapovi se skraćuju ako merimo upravno na prečnik, a ostaju isti ako merimo u pravcu prečnika (naravno, u odnosu na nepokretnog posmatrača). Sve se ovo dešava jer se duž prečnika diska menjaju brzine kojima se tačke kreću:
Ako posmatrač na disku primeni svoj jedinični merni štap (štap koji je kratak u poređenju sa radijusom diska) po tangenti na periferiji, ovaj bi, procenjeno sa galilejevskog sistema, bio kraći od 1, pošto se pokretna tela skraćuju u pravcu kretanja. Sa druge strane, merni štap neće doživeti skraćenje u dužini, posmatrano sa K, ako se na disk nanosi u pravcu prečnika. Suprotno, ako on postavi svoj merni štap duž radijusa diska, posmatrač iz K ceni da nema skraćenja. Ako, dakle, posmatrač meri prvo obim diska, onda prečnik diska svojim mernim štapom i podeli potom ova dva izmerena rezultata, neće za količnik dobiti poznati broj π=3,14…, nego veći broj, dok bi, naravno, za disk koji miruje u odnosu na K ovakva operacija vodila tačno do π. (A. Ajnštajn, Relativnost 1916)
Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), treći deo”