Miloš Babović – Page 20 – Suština pasijansa™

Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), drugi deo

Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanutih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.

Prvi deo

Treći deo

Četvrti deo

Peti deo

Principi opšte teorije relativnosti

Pre svega, Ajnštajn je želeo da proširi polje delovanja specijalnog principa relativnosti, koji govori o jednakom obliku svakog fizičkog zakona (pri promeni ravnomerno-krećućih uporednih sistema):

Mi želimo da kao „opšti princip relativnosti“ razumemo sledeću tvrdnju: Sva uporedna tela jednako su dobra pri opisivanju prirode (uobličavanje opštih zakona prirode), kakvo god da je njihovo stanje kretanja. (A. Ajnštajn, Relativnost 1916)

Obratimo pažnju: ovaj princip nema nikakvo utemeljenje u eksperimentima. Određeno ohrabrenje da je na dobrom putu mogao je Ajnštajn crpeti iz uspeha specijalne teorije relativnosti (samim tim i specijalnog principa relativnosti), koja jeste objasnila veliki broj i eksperimentalnih i teorijskih nelogičnosti koje su potresale klasičnu fiziku krajem devetnaestog veka.

Tačna propozicija crpi svoju istinu iz istinitosti sadržaja sistema kome pripada. (A. Ajnštajn, Autobiografske beleške)

Primetimo, takođe, da specijalni princip relativnosti nije u potpunosti nova ideja – srećemo je, u ograničenom smislu, još kod fenomenalnog Galileja, u Dijalogu o dva glavna sistema sveta:

Zatvorite se sa prijateljem u najveću sobu u potpalublju nekog velikog broda i obezbedite tamo da budu i mušice, leptiri i slične leteće životinje. Neka bude jedna velika posuda sa vodom i unutra ribice. Neka bude okačena i kanta iz koje kap po kap voda curi u bocu (…) Kad je brod u stanju mirovanja pažljivo posmatrajte (ponašanje životinja, vode i pojedinih radnje, npr skakanje…) Pokrenite brod nekom proizvoljnom brzinom i nećete (pod uslovom da je kretanje ravnomerno …) primetiti nijednu promenu kod pomenutih radnji, niti ćete ni po jednoj od njih shvatiti da li se brod kreće ili ne. (G. Galilej, Dijalog… 1630)

No, na putu ka tumačenju pojava u odnosu na ubrzane uporedne sisteme Ajnštajn je bio potpuno sam, bez ikakvih prethodnika. Stoga opšti princip relativnosti možemo shvatiti i kao osećaj teorijskog fizičara da je svet oko nas moguće opisati na estetski način.

Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), drugi deo”

Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), prvi deo

Mnogo mi je žao prosvetnih radnika, bezočno ostavljenih bez zaklona pod unakrsnom pucnjavom vazda nezainteresovanih đaka, iskeženih roditelja jakih očnjaka i sumanutih očekivanja raspalog društva. Želim da pomognem, koliko mogu.

Uvod

Fiziku učimo tokom sedam godina školovanja. Država Srbija, kao jedan od mogućih organizatora i počinilaca obaveznog osnovnog obrazovanja, putem Pravilnika o nastavnom planu i programu osnovnog obrazovanja i vaspitanja opisala je nastavu fizike – ciljeve, sredstva, metode. Recimo, u (nesrećnom) Pravilniku, preuzetom sa sajta Ministarstva obrazovanja (link ne dajem – ja sam trenirani profesionalac, obučen da se snađem u džungli izmena i dopuna, i treniran da stoički izdržim orkanske nalete nepismenosti) piše sledeće:

Ciljevi i zadaci nastave fizike ostvaruju se kroz sledeće osnovne oblike:

izlaganje sadržaja teme uz odgovarajuće demonstracione oglede
rešavanje kvalitativnih i kvantitativnih zadataka
laboratorijske vežbe
korišćenje i drugih načina rada koji doprinose boljem razumevanju sadržaja teme (domaći zadaci, čitanje popularne literature iz istorije fizike i sl.)
sistematsko praćenje rada svakog pojedinačnog učenika.

Nota bene. Odmah na sledećoj stranici, u jednom od pomenutih orkanskih naleta, pravilnikopisac, a povodom nastave fizike, i u nesrećnom pokušaju da objasni potrebu za umanjenjem značaja rešavanja zadataka, dodaje:

Majkl Faradej, jedan od najvećih eksperimentalnih fizičara, u svom laboratorijskom dnevniku nije zapisao ni jednu jedinu formulu, ali je zato sva svoja otkrića formulisao preciznim jezikom fizike.

Ne znam šta je to precizni jezik fizike, možda neuspeli pokušaj poetskog uzleta. Kako tog, tu ću frazu u tekstu koristiti da bih se… sprdao.

Nastavite sa čitanjem… “Pojam o opštoj teoriji relativnosti (O), prvi deo”

Nauk mladim muzičarima

Da kažem koju o nečemu u šta se ne razumem. Ali volem.

Slučajno, jutjubirajući unaokolo, natrčim na pojavu koja se zove Betcha Can’t Play This. Koliko god razumeo da je to savremeni truth or dare način pristupa vazda mladim, kočopernim ljudima koji misle da su posisali svu mudrost uz majčino mleko, ceo koncept mi je smešan. Ne razumem se u sviranje gitare, pa nisam ni zagledao šta kojekakvi gitaristi misle da ostali garant’ neće odsvirat’. No, onda naletim na moj omiljenog Johna Petruccija. I to odgledam. Izvolite:

Vidim da Petrucci tu objašnjava kako se svira nešto grozno brzo, a možda uz to i zapetljano. Vidim i da on to radi lako, naravno u istom onom smislu u kojem i Karlsen lako pobeđuje kada igra šah: lakoćom beskonačnih sati samovanja sa instrumentom. I pomisli čovek, on bi ovo mogao da radi stalno. I verovatno je tako.

Nastavite sa čitanjem… “Nauk mladim muzičarima”

Neočekivani slučaj građanina Ricard(u)a

Trener fudbalskog kluba Crvena Zvezda je rešio da, za početak, trenira… pravopis.

Dakle, Ricardo Sá Pinto je potpisao ugovor i postao trener fudbalskog kluba Crvena Zvezda. Grlili se, ljubili se na aerodromu, koliko smo videli sportski direktor kluba je i torbe gurao; no, dođe vreme za prvu konferenciju za novinare. Posle početnog ispitivanja snaga, moje omiljeno nacionalističko đubre, Večernje novosti*, javlja da je Ricardo Sá Pinto izjavio sledeće:

Sa Pintu traži.

Rekao bi čovek, dobro. Traži da ga tako zovemo, pa neka mu bude. Nije da traži da ga zovemo Jan Vennegoor of Hesselink. Malo nam zapetljava padeže, pa šta. Snaći ćemo se. Samo da Zvezda pobeđuje, lako je za drugo. Čudno jeste što Novosti pišu da Sa Pinto zahteva da ga zovemo Sa Pintu, ali oni su jadni nesrećni ionako.

No, u nastavku Večernje novosti odmah poentiraju:

Nastavite sa čitanjem… “Neočekivani slučaj građanina Ricard(u)a”

Šah, ljudi i računari (II)

Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…

Ako ste propustili prvi deo…

Izraz računarski potez označava takav potez za koji se smatra da čovek nikada ne bi mogao da ga vidi tokom igranja šahovske partije. Nije lako razjasniti šta ovo zapravo znači. Kada čovek igra šah, krajnji zaključci se donose davanjem mišljenja o poziciji, i to takvog mišljenja koje u sebi (pored formalnog materijalističkog stanja) nosi mešavinu velikog broja faktora, recimo: poređenje sa ranije poznatim pozicijama, preostalo vreme, lični afinitet, pa i procenu protivnikovog afiniteta, da li je tog dana kakio, ili da li neko u publici kija.

Talj procenjuje poziciju: obratiti pažnju na detaljno posmatranje protivnika

Za taj posao (ne kakenje nego sve zajedno) je šahovska tabla zapravo prevelika (odnosno taj je posao preobiman u ograničenom vremenu), pa stoga čovek najčešće pažnju usmerava ka određenom delu table. Zato je u praksi jedan od najtežih poslova, i mesto najčešćih grešaka, momenat kada se zahteva preusmeravanje pažnje sa jednog ka drugom delu table. Sa druge strane, mogućnost računanja savremenih računara je ogromna, ali je krajnja procena obavezno numerička, i u sebi po prirodi stvari ne sadrži bilo kakve opšte zaključke. Kada računar proceni da je vrednost pozicije +1.17, to znači da beli ima pešaka više (bilo materijalno ili u rasporedu figura), i sasvim svejedno da li ima još pet sekundi ili pet dana za 20 poteza, ili da li je sa druge strane table svetski prvak ili laprdavi klupski mangup. Stoga, računarski potez takođe predstavlja potez koji sa sobom ne nosi ništa direktno vidljivo iz opštih šahovskih pravila, intelektualni skok, duboku neočekivanost koja je ipak tek neočekivana Homo Sapiensu.

Nastavite sa čitanjem… “Šah, ljudi i računari (II)”

Grmi, seva, vreme se menja

Juče je u ovo doba bilo devet sati. Ukradoše nam jedan sat. Gurnuše nas u noć. Ponovo.

Ubija me ovo letnje računanje vremena. Bezvezno se i zove. Kao da se nešto tu računa. Ne računa se tu, brate, baš ništa. U anglosaksonaca postoji izraz daylight saving time, koji mnogo perfidnije pokušava da maskira ovu administrativnu odluku. Jer je očuvanje dnevnog svetla, po definiciji, nemoguće. Njega ima koliko ga ima: najviše 15 sati i 40 minuta, na dan početka leta, i najmanje 8 sati i 35 minuta, na dan početka zime. Dakle, ono što administrativno pomeranje vremena čini je montiranje trenutka izlaska i zalaska Sunca – daylight editing time.

Letnje računanje vremena u praksi

Po astronomskom vremenu, Sunce najranije izlazi 16. juna, u 03:50, a zalazi u 19:27. Letnje računanje vremena čini da se ovim podacima doda (po) jedan sat, pa Sunce izlazi u 04:50, a zalazi u 20:27. Sa druge strane, Sunce najkasnije izlazi u 7:21, drugog januara, i zalazi u 16:02. Zimsko računanje vremena je jednako astronomskom vremenu, pa tu nikakvih pomeranja nema. Čemu bi, znajući ove ekstreme, moglo uopšte da služi administrativno poigravanje sa vremenom?

Nastavite sa čitanjem… “Grmi, seva, vreme se menja”

Korisnički dnevnik

Za ovakve tekstove Šef obično kaže: „Nemoj se jeziti, nego pošalji Jana Vennegoora of Hesselinka da sredi stvar“. No ja ipak više volim da uprljam ruke…

Nedelja, 17. mart 2013, 22:08

Dragi dnevniče,
Danas je naša družina imala neobičnog posetioca. Momčić je zazvonio na vrata, pokazao nekakav papirić, rekao da je iz Oriončića, te upitao o stanju Internet uslugica koje trenutno posedujem. Baš Orion, rekoh uz osmeh. Mladić tada reče kako je optički kabl njegove firme stigao upravo do naše zgrade, te da mi mogu ponuditi brži Internet, uz nižu cenu. Brzo i lako se dogovorismo, potpisah se i ostavih stoprviputiznenada broj telefona, a uzgred saznadoh kako ne moram nigde ni ići, sve će to biti sređeno koliko ujutru. Taj deo mi je sumnjiv, dragi moj, jer sam do sada uvek morao ići u Gandijevu-Nehruovu, i potpisivati koješta. Ne, ne, javićemo se mi vama. A što te, mučenog, samog šalju u zgradu od 20 spratah? Ma, šalju nas više, nego se pokrivamo. Nego, imamo mi i druge usluge, telefoniranje, televiziju. Neka, momak, dosta je što su mi oba rođena jaja u jednoj korpi, ne trebaju mi i vaša. Doviđenja-doviđenja. Novi coitus sa Orionom počinje. Jesam li napisao coitus? Mislio sam cirkus. Ne, nije ni cirkus, nego ciklus. Ciklus, da.

Nastavite sa čitanjem… “Korisnički dnevnik”

Šah, ljudi i računari (I)

Računari su bezopasni. Šah će preživeti samo ako preživi one što dišu dok ga igraju…

Trenutno, u Londonu, traje moj omiljeni način dobijanja imena čoveka koji će igrati meč za titulu protiv planetarnog šahovskog šampiona, takozvani turnir kandidata. Nekada su takvi turniri bili monumentalnog karaktera: 1953. godine u Cirihu, recimo, igralo je 15 igrača svako sa svakim dva puta. 1959. na Bledu, i 1962. u Kirakau je osam igrača igralo David Jonovič Brojnštajn, možda i najneobuzdaniji duh koga je šah ikada imao svako sa svakim četiri puta. To znači da je svako igrao 28 partija. Od turnirskog formata se posle 1962. godine i odustalo, jer je masovno prisustvo igrača iz Sovjetskog Saveza dovodilo regularnost takmičenja u pitanje (Sve su to Rusi, govorio je svojevremeno Fišer), iako baš na tom, poslednjem turniru kandidata, nisu igrala dva fantastična i maštovita (i disidentska, koliko se tada moglo) igrača, Leonid Štajn i David Jonovič Bronštajn, upravo zbog limita broja igrača iz jedne države. Prešlo se na sistem mečeva, kao u tenisu ili svetskom prvenstvu u fudbalu (kada se prođe grupna faza). Baš kao u pomenutim sportovima, loša strana mečeva je upravo to što svi ne igraju sa svima, pa neko neugodnog protivnika (jer skoro svako takvog ima) može izbeći, a neko na takvog, kao kosa na kamen, baš naleteti.

Nastavite sa čitanjem… “Šah, ljudi i računari (I)”

Moj prvi intervju

Otkud ja ovde?

Višegodišnje pisanje na Suštini Pasijansa nije u mojoj okolini prošlo nezapaženo. Mama je srećna kada me vidi, kao i tata. Sestra takođe. Tašta brine da ne budem gladan. Gospoja me često gleda nekako sanjivo, posebno rano ujutru. Prestolonaslednik mi ne dozvoljava da priđem računaru, što je očiti znak ljubomore. Ali, posebno me oštro posmatra bradati ćoroskop dok stojim pred ogledalom.

Jeste, poznat sam. VIP, zapravo. Imam blog koji nije moj, korisnički nalog i lozinku, ceo rad. Šta ću ja sad tu, živim sa tim. A vidim, to bradatom sporosedućem smeta. Tom običnom čoveku koji voli da jede burek sa šunkom sam trn u oku. Njemu, koji čita više novina subotom, nije pravo. On, koji voli da ne ustaje iz kreveta prvog januara, gleda me ispod oka.

Ali, ne i danas. Ničim izazvano, dok sam brojao sede i u celini bio zadovoljan dinamikom (procenjujući potpunu predaju za bezbedno nedočekabilnu 2091. godinu) kaže mi bradati sumnjičavac: “Hej, poznata faco! ‘Oš intervju?” “U svako doba”, kažem, svestan težine koju VIP status nosi.

Nastavite sa čitanjem… “Moj prvi intervju”

Jan je umrežen

Danas telefone kupuju samo neupućeni, mi tzv. normalni posedujemo računare koji, eto slučajno, mogu da postanu i deo GSM mreže. U zamenu, svakih trideset sekundi panično proveravamo da li je prenos podataka isključen, jer nam tako operatori deru kožu sa leđa, iako su dobre novce uložili baš u to da prenos podataka, koji nećemo koristiti, bude brži.

Za potrebe ove priče, Jan Vennegoor of Hesselink kupuje mobilni telefon. Mada, zapravo mu ta naprava i ne treba. Imao ga je, jednom davno, 1992. godine, čim su se mobilni telefoni pojavili. I ništa, niko ga nije zvao. Jednom je saznao i razlog – jednom kada je u prevozu čuo Đurađa Talaševića, koordinatora programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala kako se žali supruzi: “Sasvim dobro sam konačno sredio imenik, znaš. Jedino ne znam ko mi je ovaj Vennegoorof, zvuči sovjetski.” “Ma, obriši ga, sumnjivo je to meni. I tiše pričaj!”, oštro reče supruga, brzometno procenjujući lica ljudi u dometu glasa njenog neozbiljnog bračnog saputnika. “Jednom komunisti, uvek komunisti. Durađe, Durađe…”, razmišlja ona, dok u glavi Jana Venegoora of Hesselinka bubnjaju njene reči “Obriši ga… Obriši… briši…” Jan Vennegoor of Hesselink histerično ustaje iz sedišta…

Jan Vennegoor of Hesselink se budi i shvata da stoji pored kreveta, užasnut. Polako ga preplavljuje talas sreće: samo je sanjao. Odmahivanje glavom, tuširanje. “Kupujem telefon. Valjda zna nešto taj psihijatar koji me ubeđuje da fudbal igram jer nisam siguran da li više mrzim majku ili školu, kada kaže da se moram suočiti sa svojim strahovima. Konačno, sada je 2013. godina, Nokia je propala, valjda su ostali nešto iz toga naučili.”

Nastavite sa čitanjem… “Jan je umrežen”