Author: Miloš Babović

Glugenije Svemogući: Početak

Ako nastavimo ovako, ličićemo na neko društvo u kafani za stolom koje se svaki put kada neko kaže “štrudla” zaceni od smeha. To je u redu, neka nas ostali stolovi gledaju kao ludake, ali nije fer ako smo pozvali nekoga da sedne sa nama za taj isti sto da gleda zbunjeno svaki put na tu foru.

Upravo je ovako govorio gazda Valex, povodom još jednog autorskog pojavljivanja našeg stalnog saradnika Glugenija Svemogućeg. Primedba je, nesumnjivo, na mestu, nema se šta dalje o njoj i pričati, iako bi Valex mogao da elaborira zašto baš štrudla, šta to fali grašku. Šalu nastranu, došlo je vreme i konačno je pred vama tekst koji objašnjava ko je Glugenije Svemogući, šta je bio i zašto je evoluirao. Takođe, veoma ekskluzivno, preneću i jedno pitanje iz intervjua koji je Glugenije dao našem Šefu Grbi, na čemu im se obojici srdačno zahvaljujem.

A sada, jedna pametna muzika:

Nastavite sa čitanjem… “Glugenije Svemogući: Početak”

Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo

Vreme je pasje
Umorne žene

Nemoguće je poreći sledeće elementarne činjenice o Republici Srbiji: predsednik Republike je Tomislav Nikolić, predsednik Narodne Skupštine je Maja Gojković, predsednik vlade Republike Srbije je Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade Republike Srbije je Ivica Dačić, ministri u vladi Republike Srbije su, između ostalih, Aleksandar Vulin i Velimir Ilić, guverner Narodne banke Srbije je Jorgovanka Tabaković, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je Amfilohije, redovni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti su Dušan Kovačević i Matija Bećković… i tako dalje. Sva dalja popisivanja imena uglednih sudija, tužilaca, novinara, intelektualaca i ostalih bazdulja, koliko god potvrđivala, ipak bi samo razvodnila poentu koja glasi: ako je već tako, ako su navedene fundamentalne institucije Republike Srbije zaposeli nabrojani ljudi kojima možemo misliti baš sve i svašta, ali nikada i nikako da jesu nekakva pozitivistička moralna izvorišta; ako su, dakle, ti ljudi to što jesu, zašto bi onda bio problem da Marija Šerifović zapeva u Narodnom pozorištu u Beogradu?

Dobro, jasno je o čemu ćemo danas bistriti, stoga puštamo jednu društveno neprihvatljivu muziku pre nego počnem da seciram stvar:

Nastavite sa čitanjem… “Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo”

Povodom predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama i objašnjenja predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama

Ludnica, šta je ovo

U predvečerje rešavanja problema sa paricom neophodnoj za vezu ka Internetu radnika češkog AŽD-a, izvođača funkcionalnih radova (čitaj: neverovatno novog staničnog uređaja sa sve tačskrin monitorom za regulisanje grejača skretnica) u železničkoj stanici Beograd Centar, 25. januara 2016. godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je položio kamen temeljac za Centre izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu i poručio da će ti centri i istraživački rad u njima omogućiti da se deca rađaju sa srpskim kodom. Kako nas dalje obaveštava Tanjug, u okviru Centara izvrsnosti biće izgrađeni Centar za istraživanje matičnih ćelija, za molekulska i celularna istraživanja, za farmaceutska i farmakološka istraživanja, zatim za funkcionalno istraživanje, za morfološka istraživanja, za klinička i epidemiološka istraživanja, za istraživanje u stomatologiji, Vivarijum, kao i Banka matičnih ćelija.

Danas ćemo se podsetiti ovog događaja i osvetliti nekoliko činjenica koje su ostale zamagljene određenim histeričnim detaljima cele situacije. No, pre svega, muzika. U oštroj konkurenciji ovoga, ovoga, ovoga, pa i ovoga ipak je pobedilo ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Povodom predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama i objašnjenja predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama”

Lobotomija

Ovo jeste još jedan tekst o rekama izbeglicama, ali ovog puta onima izbeglih iz čudnog, sporadično naseljenog mesta zvanog Razum

Nakon prošlonedeljnog teksta o izborima, prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava. Pokušao sam da na tu temu pišem, ali nisam uspeo. Tako mu verovatno dođe i logično: pošto rečenica “prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava” u sebi nosi očigledan sarkazam, pošto je svima jasno da se izborni takmaci bave isključivo borbom za novac i vlast kao takvu, naprosto nema prostora da se suvislo analizira bilo koji aspekt takve države. Stoga ovaj, kao i bilo koji drugi razuman tekst o Srbiji, može biti (pored ličnog umirenja savesti) samo očajnički i unapred neuspeo pokušaj da se skrene pažnja na prvi izvedeni element koji iznosi razum iz ove naše, ili čija li je već, despotije. Dakle, galopirajući nacionalizam, nezbežni pratilac potpuno samozadovoljne i bezuslovne nesposobnosti aktuelnih upravljača državom.

Sreda je, 20. januar 2016. godine. Građanin M. kupuje dnevni list Politika. Stiže kući, seda u fotelju. Građanin M. gleda naslovnu stranu dnevnog lista Politika:

mig1

Nastavite sa čitanjem… “Lobotomija”

Izmerite nivo jugoslavije u krvi!

Poštovani posetioci Suštine Pasijansa, takođe!

Danas je Bogojavljenje, dan kada je Jovan Preteča krstio Isusa Hrista u reci Jordan. Pošto je Isusova glava treći put izronila iz vode, otvorilo se nebo i začuo se glas Boga Oca koji je objavio da je Isus njegov sin, a golubica je potom sletela na Isusovo rame. Ovaj veliki praznik obeležava se svuda u pravoslavnom svetu. U nastavku ćete pročitati tekst o obeležavanju Bogojavljenja u raznim srpskim zemljama, na osnovu koga ćete moći da izmerite da li vam je i u kojoj meri, uprkos svemu, ostalo jugoslavije u organizmu. Shodno rezultatima, biće vam propisana i eventualna terapija. Uživajte!

No, pre svega, opustite se uz prigodnu muziku:

Nastavite sa čitanjem… “Izmerite nivo jugoslavije u krvi!”

Mašala, izbori!

Radujmo se blagosranju.

Naš, ili čiji li je već, dobri despot objavio jest nežnu vijest da će Srbija desetogodišnjicu nezavisnosti proslaviti radno, na izborima. A kada se povede priča o izborima, izgovorena ili ne, uvek se u vazduhu mota jedina dilema – za koga glasati. U ovoj našoj, ili čija li je već, despotiji oduvek se bavilo konkretnim problemima (koliko je dva plus 3), nikada filozofskim konceptima kakvi su u modi u Finskoj (koliko imamo jabuka ako ti imaš tri a ja dve). Zato ćemo danas da izigravamo Fince i da pokušamo da svedemo izborne mogućnosti na njihovu suštinu. Priča će se, svakako, odnositi samo na republičke izbore, jer nam je ovde upravo cilj da ohrabrimo ljude da razumeju kako visoka politika sneg u kolovozu i đubre u kontejnerima ne čisti.

Puštamo odgovarajuću muziku i krećemo.

Nastavite sa čitanjem… “Mašala, izbori!”

Skoči, kažu

A nation in his eyes

Nije za ovu priču toliko bitno razumeti kako je uopšte moguće dogurati do dvadesete godine, a ne čuti ama nijednu Bowievu pesmu. A baš to se meni desilo: Jump They Say jeste moj prvi Bowie. Naravno da mi je kasnije do ušiju stiglo sve ono što mora, da ne nabrajam sada. Bio sam mladi, dvadesetogodišnji dugokosi student mašinstva kada je MTV prvi put prikazao spot Davida Bowiea Jump They Say. Ništa mi se tu i tada nije dopalo; čak sam se, tipično hevimetalski, sprdao sa pesmom.

Šta ćete: mladost–ludost.

Nastavite sa čitanjem… “Skoči, kažu”

Košmar Sile

Pošto ovo nije jedan od onih tekstova koji udaraju zazubice čitaocima, da odmah izgovorim konačni zaključak: u pitanju je obično đubre, najgori nastavak serijala.

I tako, dok se u supermegafensi bioskopu Cineplex beogradskog tržnog centra Ušće čekalo tri debela dana za karte sedme epizode Ratova zvezda, samo nekoliko blokova udaljeni staronovobeogradski bioskop Fontana ugostio je mene i još devet duša zainteresovanih za upoznavanje sa novim avanturama sveta Sile i njenih svetlotamnih lutaka… pardon, heroja. Stotridesetšest minuta kasnije isteturao sam se iz bioskopa, potpuno zbunjen, sa nevericom u očima.

E sad možemo mirno da ređamo činjenice koje vode gorenapisanom zaključku. No, pre svega, muzika.

Nastavite sa čitanjem… “Košmar Sile”

A u međuvremenu…

Džordž Fara iznenada progovori: “Molim vas da svi sednete. Mislim da smo predaleko otišli. Hajde, nema potrebe da izgledate tako ljuti, gradonačelniče Hardine, niko od nas nije veleizdajnik.”

“U to me tek morate ubediti.”

Fara se blago osmehnu. “I sami znate da tako ne mislite. Dozvolite mi da nešto kažem.”

Njegove lukave očice se napola zaklopiše, a na glatkoj površini brade presijavao mu se znoj. “Nema svrhe kriti da je Odbor došao do zaključka da se pravo rešenje anakreonskog problema nalazi u onome što će biti obelodanjeno kada se kroz šest dana otvori Kripta.”

“Je li to vaš doprinos ovom pitanju?”

“Da.”

“Da ništa ne preduzimamo, je li tako, već da u tihom spokojstvu i sa punim poverenjem čekamo da deus ex machina iskoči iz Kripte?”

“Ukoliko je lišimo vaše emocionalne frazeologije, upravo bi to bila ideja.”

jedan

Nastavite sa čitanjem… “A u međuvremenu…”

Muzika jeste, nemuzika nije

Ma idi, očekujemo od muzičara kao da su vanbračna deca Zevsa, Izide i Bude

Stara Marfijeva podgovorka kaže da je bolje da rezultati nekog posla liče na nešto nego da ne liče ni na šta. Nije se baš proslavio, taj Marfi, ovom dosetkom jer ima poslova koje je mnogo bolje ne počinjati ako im je cilj da na kraju tek liče na nešto. Recimo, ona glupa staklena piramida u Parizu. Razumem, doduše, da se spektakularnost zgrade pravljene u obliku knjige da bi se u nju stavila biblioteka upravo pojačava poređenjem sa nečim tako seljački (na način kojim Crni Guja izgovara reč peasent) kičastim, pa mi se opet čini da to nije bio razlog njenog nesrećnog piramidalnog postojanja.

Nastavak priče, svakako, neće imati nikakve veze sa zgradama, pa bi stoga valjalo pustiti neku muziku, zavaravanja čitaoca radi. Valjalo bi, ali ne danas.

Evropska komisija za govnjave standarde i merenja

Nastavite sa čitanjem… “Muzika jeste, nemuzika nije”