Author: Комшија

Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)

Воле људи да се сликају, па то ти је. Није битно ко је фотограф, није битно шта ће бити са тим сликама, ништа није битно. Само обред позирања да се обави(је), да се доживи шкљоц, па нек иде живот.

Од свих таквих прилика, ово је ваљда најстарија сачувана. Јер ретко је било да сам могао да утрошим квадрат на самозване добровољце за позирање, коштало је то штогод. Био бих, уз то, под сумњом да им наплаћујем оно што сам урадио на клупском материјалу (што се тада већ увелико решавало тако да се користио свој материјал). Зато сам ово ретко радио, и зато је ово изузетак. Јер остало је ваљда пола траке коју треба хитно развити, а појавио се неко са дугом цеви од 300мм. Дакле, ај на улицу и брзо шкљоцај.

Ово је снимљено са бар десетак метара, тј стајао сам испред клуба а они пред улазом другог или трећег комшије. Данас практично строги центар, ал’ онда се нису нешто убијали од строгоће, у Цара Душана је још била она коцка, асфалтирано је тек коју годину касније, и било је сасвим могуће да ту камион са приколицом стоји паркиран цео викенд. Немам појма ко су, нису се никад појавили да траже фотке, само су тражили да се сликају, и онда уредно отпозирали. Снајка би била импозантнија из профила, шацујем пети месец, ал’ сад шта је ту је.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1973.5 илити ај’ нас сликаш (2)”

Једна од пре: насумица 1973.4

Година је била луда, кад се све сабере, ама од гомиле фотки је тешко изабрати нешто где би се видела јачина зајебанције уз коју је година пролазила, а да се не да материјала за уцењивање… Тако да од целог тог летовања, само ово.

 

Укратко: шатори припадају двојици мојих другара из Немачке; вино (задарско бело стоно, већином у боцама од две литре) смо углавном попили нас тројица и когод да је наишао, а наилазило је поприлично друштво. Девојка је из Амерсфорта у Холандији, дечко је из Суботице.

Остало замислите сами, нећу вам помагати.

Једна од пре: насумица 1973.3

Прве негативе у боји сам снимио још 1971, а дијапозитиве 1972. но… ништа од тога није за овде, јер кад имаш пара за једну ролну годишње, не трошиш је на документарце и опитне снимке, него на слике с мора, дакле породичне. Ни та 1973. није била нешто много разноврснија у том смислу, ал’ се бар имало за више ролни.

Ово је снимљено у Крагујевцу.

Откуд ја у Крагујевцу? Па… опет Народна техника. Овог пута нисам био кандидат за кино-технику, то је био неки млађи члан клуба, мене су убацили у побачени покушај да се ти клубови некако убаце у систем ОНО и ДСЗ. Од чега је испало оно што би моја баба звала “путуј дупе за кашику супе”.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: насумица 1973.3”

Једна од пре: насумица 1973.2

Овај снимак је некакав изузетак. Уопште нисам сигуран да сам га ја снимио; врло је могуће да јесам. Сумња потиче од тога што је формат негатива 60х90мм, што никад нисам користио.

Али, једна таква фоткалица је постојала у клубу. Био је то, упркос формату, компактни фотоапарат. Наиме, имао је мех, и то на склапање, тако да је у склопљеном стању био величине дописнице а дебео неких 30-40мм. Изоштравало се напамет: на плочи низ коју је клизио објектив су били неки подеоци за растојање, па је ваљало ошацовати. И објектив није могао да буде нешто јако квалитетан, ако већ мора да стане у толишни простор, па зато снимци нису преоштри. Вероватно је намера произвођача (Фојхтлендер, ако се не варам,  а можда и Кодак) била да фотке буду јефтиније, јер може да се ради контакт копија, без повећавања. Годиште? Било кад пре 1940.

Нормално је на ролну филма формата 120 могло да стане 12 снимака формата 60х60мм; са 90мм дужине ово пада на 8, и свих осам су ишкљоцани на оних 500 метара од клуба до центра. Дакле ово је била техничка проба, да видимо да ли та музејска шклопоција уопште вреди нешто. У ствари, снимака је било девет… у осам оквира. Јер је објектив био одвојен од моталице, па је и окидач био на самом објективу, те није било никаквог механичког ограничења, могло је да се шкљоца цео дан а да се филм ниједном не премота.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: насумица 1973.2”

Једна од пре: насумица 1973.1

Досад је ваљда јасно да је насумична била само прва фотка у овој серији. Напросто ми је наишла и дала ми идеју. Ово после се већ пробира, пре свега по томе да има причу, да ме подсети на ствари које више нису какве су биле, или напросто више нису.

Ево, покушајте да погодите шта са ове фотке још постоји.

Полако, без журбе. Место на ком је снимљена је већ гостовало на Суштини, само сам оно био снимио са неких 200м даље, а у супротном смеру. Дакле?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: насумица 1973.1”

Мука с речима: ха два

Петљање око слова х је испало сложеније него што сам мислио прошли пут. Незгодна је мирођија то, увек се појави у још некој чорби, где му се нисмо надали.

Зато пишем додатак.

Rh. То је ваљда слично оном са дх и још неким комбинацијама, које су се можда некад изговарале различито, па се после стопиле. Можда су стари Грци стварно умели да изговоре и чују р и рх различито, а писали су ово друго ваљда као двоструко слово ῥῶ. То се онда кроз латински пренело у бројне језике који р изговарају којекако, и свакако не ни близу оном како су га изговарали Грци. Тако да се и рх у већини језика изговара р, осим… наравно, код нас, Мађара и још којегде, јер ми томе налазимо сврху. Тако опет х испаде нешто као шаптач, помоћни радник, упутство за употребу свог комшије (у овом случају чак ни не ради ништа).

Х је помоћни радник и за слово г у неколико романских језика. Слова г и ц (тј g, c) се тамо читају као г и к ако су испред а, о, у, испред е или и већ… којекако. Ge, gi се тако у шпанском читају хе, хи, у француском же, жи, у румунском и италијанском ђе, ђи (или близу томе), за португалски (и остале пиринејске језике) нешто нисам сигуран али г није. Па шта раде кад треба да напишу да се чита ге или ги? Просто, убаце у (нпр guerilla) или х. Зато се она госпоја Могерини пише са gh, иначе би била Мођерини. То нама уопште не смета да ламборгиније прекрстимо у ламборџиније, ко ће сад да пази на gh.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: ха два”

Једна од пре: насумица 1972.5

Те године сам стварно стизао свуда са фоткалицом. Чак сам постао незванични званични фотограф дома омладине, и с јесени исфоткао целу серију концерата. Од свирке Корни групе у октобру сам већ нешто качио, а ово је, ако се добро сећам, било почетком децембра.

Наступала су четири словеначка бенда. Бумеранг, Срце, Томаж Домицељ (да, и та фотка је са ове вечери) а за четврти се не сећам како се звао. Бумеранг… не сећам се шта су свирали, било је ваљда жестоко, имали су јаче озвучење него што је јорган сала могла да прими, што се само донекле испотирало са оноликом биомасом у публици. Имам и данас њихових снимака на плејлисти, звуче бледуњаво, ваљда је то из неког периода кад су тражили ауторски израз, па им се није посрећило.

Него, Срце… е, то је било жестоко. На овој фотци се толико и не види ко је ко, изабрао сам је само зато што најбоље дочарава штимунг. Јер Срце је било прототип оног што ће касније да се изроди прво у Југословенску рок селекцију, а потом у Септембер. Да, свирали су и Гвендолину, свој једини сингл.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: насумица 1972.5”

Мука с речима: х

Стари виц о преговорима између рибе и студента машинца гласи:
– па, колики ти је?
– шездесет
– чега шездесет?
– подразумева се да је милиметара
– ха!
– не ха, него фи

У том вицу слово х бар има почасно место, јер неће га схватити ко не зна да се њим обележава висина. У остатку усменог и писменог саобраћаја не проводи се баш најбоље.

Код овог слова није питање како се чита, него прво да ли алфабет уопште треба да га има, па ако претегне на треба, да ли ће да се чита, па ако претегне на “да се чита”, тек онда на како. Код толиких ако-можда-ваљда, неко кукавније слово би већ нестало из алфабет(ов)а, али х се не да.

Чак и код нас, где се чита(ло) онако како се пише, било је двојбе треба ли нам х или не, па је Вук преломио да није ерцеговачко наречје најчистије, него херцеговачко (јер ерцеговски домороци говоре х), и то му би то. Ал’ зато постоји презиме Ерцеговац, и гомила други’ речи у варијантама са и без х. Ал’ бар знамо да се чита кад је написано, ту бар дилеме нема.

Nastavite sa čitanjem… “Мука с речима: х”

Једна од пре: насумица 1972.4

Клупски је лебац са сто кора, ал’ кад већ мораш да идеш којекуд, онда бар и доспеш где иначе не би. Кад бих ја крочио у зграду Комитета, ајте молим вас. (одговор: годину-две касније, кад је директор гимназије почео да организује приредбе тамо… приде, коњу заборавни, прва насумица ти је одатле)

Овог пута, била је нека приредба за војску. Наступали су разни, чак и Бранка Веселиновић (ево је у стотој години живота, свака част). За такве прилике би обично скрпили некакав бенд од расположивих чланова локалних група, но ово… не знам који су ови.

Иако сам знао, макар из (до)виђења, скоро све овдашње рокере, са ове фотке не знам никог. А није да се нису трудили.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: насумица 1972.4”

Две од пре: насумица 1972.3

Ваљда сам се штогод трудио да оставим утисак на рибе, па ме је било на све стране. Клуб је увек кубурио с парама, то јест без, па је увек гледао да се огребе бар о материјал – пропратимо неку другу тзв. манифестацију (тј испољавање, где су само ископали то) и очешемо се о њихов буџет на име утрошка фото материјала. Којег бисмо набавили бар двоструко више него што треба.

Тако сам доспео испод моста.

Нисам био сам тамо, то су се кајакаши нешто такмичили. Њихов клуб је био испод моста (сад је поред оног другог), а за организацију су чак изнели све оне бајаги кожне столице и довукли чудо једно од опреме.

Ту су, да видимо, мегафон, воки токи (оно што држе неки у позадини, комада два а мора да је негде уз реку био и трећи), озвучење, магнетофон тракаш, нишанска справа за линију циља (оквир од летава са канапом по средини). Ту је и информациони систем – писаћа машина, гомила папира и индиго папир марке Карбон Загреб , те сигналне заставице.

Nastavite sa čitanjem… “Две од пре: насумица 1972.3”