Е не, још не прелазим на седамдестрећу, јер је претходне године већ било свашта. Тада сам у ствари више био филмаџија него фоткаџија, а данашња фотка је настала успут, док сам спремао једно филмче.
Идеја филма је била да лик иде и гледа разне управљаче – саобраћајца на раскрсници, диригента… па би хтео и он, али му не успе. За саобраћајца сам нашао зрењанинску варијанту Јована Буља, не толико популарног али расположеног да ми мало позира за два-три кадра. Чудо једно како су се људи дали лако наговорити.
За диригента, тешко да бих и знао где да нађем оркестар, али за хор није било проблема. Гимназија је то.
Можда сам изгледао мало чудно са вишком опреме на себи, јер фоткалица и кино камера тада никако нису могли у исту кутију. Нит су трошили исти филм, нит је механизам за пренос траке могао да буде исти. Свеједно, оба снимка су успела – имао сам два-три кадра, таман колико треба, и чак осам фотки, од којих су можда две шкарт.
Те натрчим на ово, мај месец. Не сећам се овог. Видим где је, не знам кад је. Нисам био начисто ни да ли је шкљоц уопште мој, док нисам видео наредна два снимка – са такмичења тадашњих КМТ (непостојећих клубова младих техничара, јер се нису такмичили клубови него школске секције – фото, електро, бродомоделари и други). Изгледа да су такмичење отворили у згради Комитета, одакле сам ово штрикнуо кроз ролетне (металне, тада још нису измислили довољно добру пластику за то); потоњи снимци су из Хале спортова.
Ајд као фоткаџија да кренем од најдоброћудније из тог шпила: дијапозитив. То је скарабуџен израз, од дијафанос (διαφανής), прозиран, и позитиван – дакле у грчко-римском стилу. Означава фотку на прозирном филму а не на папиру. Убацује се у пројектор, или иза већег сочива, или служи за вежбање ока. Реч је очигледно била мало тешка за Амере, па се то код њих зове (фотографски-) 
