Author: Комшија

Говорите ли истријански?

Са истријанским сам се срео давно, читајући књигу “Рива и дружи” (долазе другови) Фулвија Томице (за коју сад испада да ју је написао Милан Раковац). Помаже ако разумете далматински, има неких сличности.

Отприлике 2003. године сам престао да скидам музику како наиђе и ко шта има, јер сам схватио да сви имају исто. Гледам шта имају они што скидају од мене, све рачунајући да ко слуша ЕКВ или Корни Групу мора да има укус сличан мом. Јок, ти исти слушају и Црвену Јабуку или још горе. Па кренем кроз Јањатовићеву енциклопедију као кроз јеловник и почнем да тражим. Западне ми око за бенд са чудним називом “Gustaph y njegovi dobri duhovi”, из Истре. Далматинци Истране оговарају да немају слуха, јер им је народна музика сва у полутоновима. А знамо за онолике истарске бендове, још од пре Склоништа. Да видимо шта је сад ово… и шта су Густафи, какве везе они имају.

Испоставља се да је то иста банда, само су са променом оријентације променили и име. Gustaph y njegovi су били озбиљан, поприлично експерименталан пројекат, чији је ментор био покојни Милан Младеновић (продуцент на ваљда оба албума).

Nastavite sa čitanjem… “Говорите ли истријански?”

Једна од пре: ево доказа

На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.

Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.

Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.


(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)

Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.

Једна од пре: ај ме сликаш

-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.

И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ај ме сликаш”

Једна од пре: субјективно зелено

Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.

Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.


(коме треба да одмори очи, велика)

Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: субјективно зелено”

Једна од пре: ала се накалабурило

Такође се каже и “ала се начомрдило”, уз уобичајени додатак из Радована трећег, “ко да ће говна да пададу” (није верно оригиналу, ово је банатски). То је оно време кад се навуку тешки и тмасти облаци и само се чека да фљене кишурина.

То може да потраје два минута или два сата. Киша може и да не падне, или падне негде другде. Без обзира на исход, добро се смрачи, па се онда каже “ала се сноћкало”.

Проблем са дочаравањем те атмосфере је аутоматика. Увек пусти светла колико мисли да треба, па мора да се вара.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ала се накалабурило”

Једна од пре: ајде и тај залазак

Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.

Али, ево овај.

(велика је повелика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ајде и тај залазак”

Nedelja je, 24-IX-2017.

Neki preporučaju, a neki prepodoručkuju, veli slavonska doskočica. A neki i večeraju, bez tog prepodobnog stava. Sve najprostije stvari.

Da vidimo. Slanina, pirotski sir, maslac (ne margarin!), ražani hleb (domaći), neka kobaja, pečenica (bez dodate vode) i Njegovo Veličanstvo Paradajz (sa ukusom paradajza, domaći, prirodno sazreo bez kerefeka).

Dok mislite na večeru, prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Једна од пре: залазак шљиве

О сутону се углавном хвата залазак, што јако фрустрира људе на источним обалама, јер сунце залази са погрешне стране. На копну је то свеједно, дакле нека линија обзорја, ако падне који румени облак, шкљоц и јао види што је лепо. Осим што сте онда промашили све остало.

Срећа па држим крошње на воћкама релативно ниско. Орезивање? Одсечем понеку грану кад ми баш смета да пролазим. Истина, морам да гледам куд идем, што и није лоше – да нисам гледао, не бих видео ово.


(велика)
Технички, нисам скоро ништа чачкао. Оно у позадини је било баш овако црвено – кора ринглова (ака џенерике ака generic plum) јесте штогод црвенкаста, а боја цигле у позадини је исто штогод црвенкаста.

Цео предумишљај је био у одлуци да изоштрим на шљиве, које су биле у сенци тог тренутка, дакле плаво светло с неба. Мало изреза да избацим небо, смета, и кривуља осветљења да га довучем до оног како га се сећам. Готово.

Једна од пре: дункл тегет јарко плаво

Као што може кафа без кофеина, може и град без пиваре да има Дане пива. Истина, не више треће недеље августа, него четврте, јер је тај термин Београд заузео за свој Beer fest, јачи тлачи а паметнији препушта.

Одвојимо по једно вече скоро сваке године, да испразнимо по коју криглу и напунимо картицу снимцима. Прошле године сам носио видео камеру, јер сам био тако некако настројен. Ове нисам, него лепо канона о раме, криглу пред себе и зверај около. Нисам незадовољан серијом али некако ми се ништа не издваја за овде, или се издваја цело туце, како већ повучем црту.

(велика није претерано боља)

Ово је после ентог пива, кад смо кренули кући. Дакле све погрешно, све противно саветима које сам писао овде (да их утувим), све сам урадио што не треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дункл тегет јарко плаво”

Једна од пре: под светлошћу рефлектора

Те давне шесет прве су нам не само асфалтирали (асфалтовали?) улицу, него и поставили неонско осветљење. Тј живино, што сам ја тада бркао са некаквим кокошкама. Било је најзад довољно светла да смо почели да се увече играмо на улици.

Преко лета су се око светиљке, наравно, скупљали комарци, а и много веће бубе. Чак и неке за које нисмо дотле ни знали да постоје, нисмо имали довољно јака светла да их навабимо. Било је међу њима и правих оклопника, који би летели док не падну, а тај пад са висине од 4-5 метара се баш чуо. Нешто налик бубашваби али бар упола веће.

Тај плес под светлошћу рефлектора ме фасцинирао тада. А после… већ нешто мање, јер на фотци никад не испадне како очекујеш. Но, ко чека дочека (не, на хрватском се не каже “тко четка дочетка”, то вас је неко прешао).

Јер, најзад ми је дошло из оданде у главу да могу да шкљоцнем и петнаест пута ако хоћу, док методом грубе силе не нахватам два-три снимка где ће тих буба под светлом бити онолико колико се мени чини да их има. Прва тура се, наиме, завршила неверицом – како бубе знају кад ћу да шкљоцнем, па се разбеже? Кад сам нанишанио било их је милион.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: под светлошћу рефлектора”