Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Шта смета ако је велико? Велике ципеле, например, ако и не жуљају, ландарају и тару се о стопало. Велик шешир, пада на очи. Велик орман, не може кроз врата. А ето, има коме смета улазак, кад се повећа. Како се мери величина уласка? Немам појма, али има ко уме.
Уме то ревносни грађанин Симић.
Пошто се ради о особи са посебним задужењима (има печат скупштине станара!), очигледно се ради и о особи са посебним обавезама, а отуд и правима.
Кад је оно миш прегризао оне жичице што воде у осовину диска, Јоца Смуђ је рекао да он нема тако фине сечице којима би то тако хируршки прецизно пресекао. Слично чудо природе сам видео кад су се дрводеље населиле у неку натрулу греду. Пиљевина коју избацују кад дубе себи гнездо је финија од брашна, а само гнездо практично савршено ваљкаста рупа.
У ствари не знам да ли је ово на слици дрводеља. Величина одговара, кретње одговарају, али је ова буба нешто сувише светла. Ко зна, можда и њих има у разним бојама. Изгледају опасно, међутим не прилазе уопште, не нападају и чак ни не знам да ли имају икакву жаоку.
Иначе, умеју да се угнезде и у готову рупу кад им се свиди – например у управљач бицикла. Хм… сад кад сам тражио линк, наша википедија не зна за пчеле дрводеље. Можда је ово нека врста бумбара.
Као и код сваког оваквог снимка, треба наћи ту златну средину између свега… што, наравно, препуштам аутоматици тј овом рачунару са објективом, који се назива камером. Ако ништа друго, бржи је од мене, док бих ја наместио то како ја хоћу, оде буба. Нисам незадовољан – међу десетак снимака има чак три која су довољно оштра (тј сваки је негде оштар, ама “негде оштар” и “оштар где ја хоћу” није исто). Ослањање на аутоматику има својих добрих страна.
Кажу тако “вредан ко пчелица”… а кажу и “што се мора, није тешко”. Кад ти је главни извор свега за преживљавање у цвећу, а цвећа има само кад има, нема друге но да се спрема зимница. И пчелама, канда, не смета да проведу пролеће и лето правећи залихе за зиму. А ко зна, можда се преко зиме културно уздижу, оргијају, мењају друштвено уређење, смењују владу… може им се, урадиле су посао кад је требало.
Али ово се зове “једна од пре”, дакле очекујете фотку а не фантастичну пчелињу социологију (и пчелари их зову друштвима, није израз изабран без везе). Па, ево фотке.
Погледајте и велику – да се види колико се полена накупило у цегеру. На претходној, шест секунди и два цвета раније, тога има приметно мање.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: неко мора и вредан да буде”
Својевремено сам у Москви провео неко време медитирајући над тајанственом утиснутом шифром “Ц8К” на отварачу за пиво. Неће бити серијски број, кратко је. Шифра модела? Ма какав модел, обичан отварач, комад лима… Мозгао сам тако, све док нисам приметио сличну шифру на нечем другом, па по аналогији закључио да је то Ц(ена) 8 К(опејки).
На другом крају спектра је била гомила одштампаних спискова особља болнице, кад смо уводили кадровску и плате. Сеанса се отегла, ја своје завршио а колеге се још пате, па узмем неки дењак папира да метнем на сточић, да седнем на њега. И гле, на неком таквом списку, отприлике петнаестом у дубину, пише “најновији списак”. Е, дуго вам и трајо…
Ето, неко се понада да ће тај најновији бити и последњи. Неко се ни не нада да ће икад бити неке инфлације па угравира цену истом пресом којом је производ направљен. Нема пророка.
(велика)
Овде се види како пролази слава светска, и како скоро да ни не вреди правити ствари да трају, због тзв. компатибилности. Штавише, старост купатила се увек може проценити по броју трагова ствари које више нису ту, остале само рупе у плочицама.
…што пожелиш, то наслика – рече ВИБ. Или, данашњим речима, “не веруј статистици коју ниси лично наштеловао”. Или “пре рата нисмо имали ништа а онда дошли Немци и однели нам све”. Или оно о бројкама које не лажу, што рече Лајави.
Статистика може да докаже свашта, методом погодног узорка. Да не причам у празно, ево узорака.
(ево и велика и велика)
А сад, анализа. Статистичка. Поредимо 2012. и 2017.
И, миц по миц, дођох до фотке од које је почела ова серија. Сусетка претходне, снимљена истом приликом, а сетио сам се ње кад ми је рндалица нанела онај љубичанствени пејзаж са јужне стране. Учинило ми се познатим, па сам се сетио да сам се већ бавио тако нечим. Нашао, па зашао и… кренуо да пишем с другог краја (овог).
Дакле исто то јануарско вече, снимљено са исте терасе, само поглед ка Бежанијској Коси.
(велика)
У ствари, имам у тој серији још неколико које би биле за објављивање (фалите ме, уста моја, ил’ ћу вас подерати), али ова ми се чини да најбоље дочарава ту зимску танку идилу.
Ћерка по правилу налази некакве станове око петог-шестог спрата. И кад је био други-трећи, било је на некој од београдских падина па је прозор опет гледао са висине петог. Што сам, наравно, користио.
Ово је отприлике најближе ноћној снежној идили што може да се ухвати са те висине. Да бих постигао оно што сам стварно хтео, морао бих да купим дрон и однесем га у Русију. Оно што сам тамо видео из авиона одмах након полетања, ех…
(велика)
Но, док се не сложе коцкице за тако нешто, нек послужи и ово танко штамарење. Да се мало освежимо по овој жези.
Кад мало боље размислим, ни овог у Америци нема. Не видим зашто, јер има доста тих кондоа (од латинског кондоминијум, сувлашће, што је бивало у време кад су имали по два цара; код Амера је то зграда где је свако власник свог стана). Ваљда их притискају та удружења власника, којима је више стало до вредности некретнина него до тог хваљеног и темељног индивидуализма.
Ово је снимљено у центру Ниша (или једном од центара, довољно је велик да је мало један), пре пет година.
(велика)
За разлику од оних станова у Дунавској (дУнавској! – дунАвска је у Новом Саду), где су само тројица локалпатриота исказала свој индивидуализам, овде је то учинила половина њих, и то изгледа у паровима. Гледајући ову фасаду, све ми се чини да ово нису терасе за осам станова, него за осам станова и осам гарсоњера, или за шеснаест станова – ако се ови из средине простиру и према дворишту.
Шта сам оно јуче рекао о урбанистичким локалпатриотама? Е па нису се баш свуда запатили, у ствари су доста ретки. Или већина тај локал практикује у своја четири зида, и споља и изнутра.
Новоградња у Дунавској улици је ваљда најстарија у граду, бар из мог угла гледано, јер су те зграде већ изгледале оронуло кад сам их први пут угледао, негде седамдесетих. Нисам ни знао да постоје, пошто не излазе ни на једну већу улицу, него су изграђене на месту некадашњих башти кућа из околних улица.
(велика)
Ко зна какви су имовински односи довели до ове слике. Она сива боја у горњој половини, то је првобитни груби малтер, каквим су рађене фасаде тих раних шездесетих. Она боја налик цигленој прашини, као и она зелењичава у средњем чланку зграде, мора да су од неких каснијих покушаја да се фасада обнови. Дуго им и трајо. Трагови четке на десном зиду су од неког још каснијег покушаја.
Како рекох јуче, тешко је било наћи фарбу која ће издржати дуже од пет година. Ето и показне вежбе.
Већ сам спомињао Нови Београд као пробуђену спаваоницу, разгажену ципелу и, све скупа, пројекат који је на крају успео, након што су га деценијама називали промашајем. Јер, људски је снаћи се, људски је удешавати себи околину.
И онда нема шта да се чудимо кад људи то и раде. Бетонски мастодонти на крају Гагаринове су бар разуђени – нит су фасаде глатке, нит је облик четворострана призма (грешком звана коцка, уз тешкоће звана паралелепипед, не помаже ни логопед). То на сваких пар улаза изгуби по неки спрат, па је један крај доста нижи од другог. Нелечени оптимисти иду у супротном смеру па гледају како то само расте… Но, боје нема, брутализам бато, натур бетон. Осим… ова зграда се зове црвена.
(велика)
У мом крају се људи често загубе, јер је цео у приземним или једноспратним кућама, нема великих зграда за оријентацију, и сви ћошкови изгледају исто. Загубе се и они што су већ били ту, неко је офарбао фасаду и тако уништио оријентир, дрвеће порасло… На Менхетну има тих високих зграда, али их има на све стране па не могу баш да послуже за оријентацију, јер се ни не виде.