Једна од пре: и Београђанка

Негде на оном списку за кашику, тј шта ћу све да урадим пре него што је бацим, било је и да ишкљоцам једну ноћну серију по Београду, и да ту буде и фотка Црне Удовице, како су је испочетка звали.

Игром случаја, то сам скинуо са списка о истом трошку кад и претходне две (које баш и нису биле на списку – станица је изнебуха а трамвај, ајде, спада у ту ноћну серију). Чудио сам се што бус не иде око Калемегдана као што је увек ишао, него много краћим путем. Но, тим боље, не пропуштам прилику.

(велика)

Као и свака грдосија у центру, изазвала је буру међу урбанистима и архитектама (а! нисам написао архитеткама!) тог времена, и на крају је легла у амбијент ко дупе на ношу. Једном, пар година касније, сам чак имао и неки разлог да уђем, у приземље бар, и видео што у целој Америци нисам – онај гумени рукохват на покретним степеницама је био црвен. Свуда, али свуда (осим можда у још понеком примерку ПРКБа) је црн. И успео сам и да га снимим, пре него што је дежурни кербер решио да ми се прошета по живцима.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: и Београђанка”

Једна од пре: ово у Америци нема

Ударило пролеће, па брљавим. Ова фотка у ствари дође неколико минута пре оне од прошлог пута. Не знам како сам је заборавио, а знам како сам се клепио по челу кад је већ било касно.

Текста неће бити много, фотка је прилично лоша.

Но, у та два-три минута док се чека да бус крене нема се шта но да се звера кроз прозор, фоткалица у руци, па ти де немој да снимиш овај призор. Ваља имати на уму да је ово само пола година по повратку из Есадеа, који је, јелте, сив. И кад има нешто црвено, то је нека бордо или она специјална боја за амбаре. А аутомат за кабезу да је наранџаст, не долази у обзир – то мора да је у бојама произвођача, што је и у овде случај, али тамо ниједан произвођач не троши ту боју. А тек црвен аутобус, ни у бунилу. Може нешто бордо… А овакав спектар, са бар четири јаркоцрвене и једном розлом… овакав призор је тамо немогуће снимити, нема тога.

Сврха овог снимка је била да пошаљем другарима тамо, што сам можда и урадио, ко ће то знати. Бар сам се сетио да га окачим овде, да се подсетим лепог културног шока повратничког.

Једна од пре: оде трамвај

Фоткање из буса није за оне са слабим срцем. Понајчешће ће да вам издрма баш онај снимак до ког вам је највише стало. Ако хоћете да снимате из возила, или се возите спачеком или чекајте да стане. Или скратите експозицију, ако можете.

Наравно, не бих ни започињао ову причу да сам имао спачека, или могао да скратим експозицију. Али зато, та једна вожња бусем кроз Београд, па још кроз зимску ноћ, то је морало да се искористи. Јер сам некако осећао да ћу ускоро лећи на руду и купити кола. Док се то не деси, користио сам прилику да спустим осетљивост на 80 а експозицију пустим на пола секунде.

Ово је испред железничке станице.

dscf15952

(на великој се ипак види нешто боље)

Чекање на семафору је забава за све. Ако сте возач, имате пуно право да богорадите, сексуално маштате о родбини пројектанта раскрснице и посебно оног лика из легенди који програмира циклус семафора. Ако сте сапутник, приде још можете да (у себи, ако седите близу) коментаришете и свог возача и све што видите.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: оде трамвај”

Наивац пеца наивце

Стражња су времена дошла. После наивне уметности, наивне политике и још којечега таквог, имамо наивне преваранте. Неписмени, не знају занат, али се надају да ће упецати неког наивнијег од себе.

Некад се знало како се то ради. Пола Нигерије је увежбало да пише на тачно онолико лошем енглеском колико треба за уверљивост, и смишљало брда и долине о небројеним милионима које ће изокола да пребаце преко вашег рачуна и избаве их тако из руку злог режима, а вама 10% за услугу…

Ех, некад. Гле ове будале:

parking-phish

Е, деране, нећеш се ти од пецања леба најести. Има ту још сто ствари које не знаш.

Nastavite sa čitanjem… “Наивац пеца наивце”

Једна од пре: шапурина

Кажу да је најлакши штос да посвађате два Енглеза да их питате како се исправно кува чај. Не само што ће имати различита мишљења о томе, него ће их заступати жестином коју не очекујемо од Острвљана… биће ускоро Острвљени.

Има и код нас таквих тема. Например, да ли постоји бурек са сиром, да ли закувавати кафу, да ли се сипа вода у вино или обратно… У данашњем случају, то питање за заваду гласи “како се зове ово на слици”.

У мом крају се зове како сам рекао у наслову, мада сам чуо и чапурје, комушина и још неколико речи, зависно од родослова. Скоро да може да се изведе “кажи ми како се ово зове па ћу ти рећи одакле си”.

Но, времена су се променила, и колико год да смо посвађани по питању укуса, вере (или безверја), музике, политике и свачега, око обичаја се изградила нека трпељивост, па је некадашње “не каже се тако него” постало “а моји кажу овако”, уз можда неку резигнираност што је свет полудео и не говори како треба. Чак сам виђао и мешане сватове где се не посвађају око обичаја.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шапурина”

Историја екраноспаситеља (5)

Пошто сам решио техниче заврзламе, … ма не, наравно да нисам све, томе краја нема. Али, ајде рецимо да је довољно добар да пристанем да га сам користим, остало је да се спакује и испоручи. Коме? Па, ко скине инсталацију, окачио бих га негде за фрај, да се одужим братији за све оне бесплатне ствари које користим.

Ту поssavior_08džimDiGrizстоје две зврчке: треба некако да се зове, и треба Пенџери да га прихвати. Око имена, хм, Фокс мора некако да уђе у име, а да се опет зна да је ово screen saver. Невоља са енглеским је што screen значи свашта, и сито и заслон и просејати и прочешљати (безбед(ооо)носно) па чак и екран, а и saver значи свашта, и штедишу и онај колут што виси на броду. Да у назив ставим спасилац, звучало би као да ми се ту нешто дави. Штедња, пак, пре спада у банкстерај па још горе звучи, а и нема више смисла технички… Јер, код катодних монитора јесте умео фосфор да се троши и остајале су црне контуре најчешће осветљених пиксела – имало је смисла писати нешто за поштеду екрана (а не спасавање – кад се истроши нема му спаса). Код ових попљесканих не нагорева ништа, не троше се тачке, не треба уопште. Пошто не може ово, не може оно, остаје да се зове Фоксов Екраноспаситељ (што сам вам одао у наслову, извин’те на мањку напетости). Ту сам већ чуо глас који каже да је реч спаситељ резервисана, међутим већ давно сам одлучио да не признајем никоме монопол на језик, а камо ли на поједине речи. То је, дакле, решено.

Остао је други проблем.

Nastavite sa čitanjem… “Историја екраноспаситеља (5)”

Историја екраноспаситеља (4)

Е, да, треба да прикажем фотку. Има ту више начина – да је поставим као позадинску на онај образац, или да је поставим као засебан објекат на њ, или да је префарбам преко њега. Хмм..

Пробао сам прво ово треће. И радило је, док је радило, а онда су почеле да натрчавају фотке са којима није радило. Јер, сваки крштен програм за приказивање фотки (укључујући и овај који користите док ово читате) мора да има неки начин да изађе на крај са лошим фоткама. То крштавање је било повуци-потегни, и ваљда тек пети начин је радио тако да 1) прикаже сваку фотку, 2) не закуца машину, 3) не закуца екраноспаситеља, 4) уредно врати меморију кад му више не треба (прешао са веће фотке на мању), 5) уме да се снађе са лошим фоткама и 6) издржи тако три дана и још увек ради. На крају је испала нека варијанта оног засебног објекта.

ssavior_05salataЕ сад шта је лоша фотка? За оштрину и остало је јасно, за умјетнички дојам се пита Милка Бабовић или сам гледалац, али у овој прилици лоша је фотка која не може да се прикаже. Да ли у заглављу пише нека будалаштина, нпр ширина неколико милиона или само 4 пиксела, или заглавља ни нема, или је фајл од нула бајтова… свашта је могуће.

Ово десно није фотка са грешком. Види ли се? Види се. Дакле фотка је добра. То што ми очекујемо да ће ту да се види лице, а уместо тога видимо ову салату (због лоше везе и скајпетовог сналажења у тој прилици), то значи да нам се фотка не свиђа, није испала како мислимо да треба, али она није фотка са оном грешком. Оном због које не може да се прикаже. То сам решио тако да га не решавам: ако не може сад да се прикаже, неће моћи никад, дакле бриши тај слог и довуци неку другу фотку на екран.

Nastavite sa čitanjem… “Историја екраноспаситеља (4)”

Историја екраноспаситеља (3)

Истом приликом сам и, најзад, почео да приказујем слике. Сад већ знам где су ми монитори, дакле на сваком од њих направим по форму да приказује по једну слику, и нешто да одбројава време кад треба да се пусти следећа слика.

Е, да је то тако просто. Прво што реч “форма” нема везе, јер у ствари (у овом контексту) значи образац, где на екрану опонашамо оно што је било на папиру, ишпартано, са предштампаним називима и празним местима за попуњавање.  Што сваки образац на екрану и ради –  има објашњење шта где треба да се упише, и има места где ће то да се уписује. Не оловком, него има да се куца, кликће, скроља или шта већ, ваљда је тако и лакше. Успут има места и за сличице. У овом случају ама баш ничег осим слике ни нема, какав ми је па то образац. Треба ту боље име.

Дssavior_03tajmerакле, план је овакав: тајмер подесим да окида сваке 4 секунде (или ту негде, зависило би од броја монитора… да негде закачим трећи па да пробам, можда бих смислио како да срачунам интервал). Памтим који је текући монитор, на њему прикажем фотку, па запамтим следећи као текући. Ако нема следећег, онда опет први. Дакле не први-други-први-други, него овако, да ради за било који број од 1 до ен, а што је међу основним разликама између програмерског и нормалног размишљања. Нормално је да се решава свој случај, имам два монитора и шта ме заболе ако неко има девет. Програмер нема тај луксуз, јер ако напише тако да покрива један или два, сутра ће да га зове муштерија која их има три. Има да кукумавчи, спомиње ситну децу, свеце, родбину и неће паре назад него хоће решење у року од одмах или јуче. Зато, треба мислити унапред.

А писано је, у програмерским фајловима староставним, да никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут. Кад га већ пишем за себе, без рокова, нека буде како треба.

Nastavite sa čitanjem… “Историја екраноспаситеља (3)”

Историја екраноспаситеља (2)

Да не бих питање која слика иде водоравно а која усправно решавао накнадно, у табелу са сликама ваља да упишем величину. И размеру, да је не бих рачунао сваки пут кад приказујем слику. А тада би ионако било већ касно, треба да знам пре тога.

За тако нешто треба да прочитам фотку, е сад у ком формату је читати, питање је сад. Као голу гомилу бајтова, па онда да чупам заглавље из тога па да то рашчитавам? Тешко, скоро немогуће, јер су то стандардизовали десетак пута и свако се држи неког стандарда. Почео сам да читам спецификације тога и дигао руке од ћорава посла, могао бих с тим да се играм летњи дан до подне и да на послетку опет не покријем све постојеће формате. А вероватно их не користим све (дакле урадио бих нешто непотребно) а још вероватније би временом наишао још неки који досад нисам срео (дакле нисам урадио све што треба). Уместо тога, ако Ејси Диси из 1998 уме да прочита све што ми треба, онда ваљда и свеж Виндоуз (од милоште зван Пенџери) уме то исто, па ћу да упослим њега.

Дакле, учитам фотку, очитам њену висину и ширину, поделим да добијем размеру, помножим да добијем величину па све то упишем. Поље за величину ми се зове fot_mpiks, јер сам намеравао да уписујем мегапикселе, али сам се предомислио и рачунам на кило, а онда ме мрзело да преименујем поље. Да је ово нешто озбиљно, већ бих дошао себи из будућности да се мало ишамарам, јер ствар са погрешним именом је као комад намештаја на погрешном месту: непогрешиво циља ножни прст кад не гледам куд идем. Ал’ нека га овог пута.

Следећа верзија, дан касније. (Следи пасус са закучастом програмерском логиком, прескок!) Прва ствар је да проверим датум на свакој фасцикли и сравним са датумом у табели. Ако је исти, значи да у њој нема промена од прошлог пута, те да не проверавам фотке – ништа није додато, ништа измењено, ништа обрисано. За проверу нових и измењених фотки, идем кроз фасциклу и проверавам да ли је фотка већ уписана. Ако није, додам. Ако јесте, сравним датум (и време, до у секунду) па ако је новија, освежим. За обрисане бих морао обратно, да читам из табеле, па да проверавам сваку од њих да ли још постоји. Пошто ретко бришем (добро, понекад премештам, што му изађе на исто, нема га више), то би значило да у 99,9% случајева само проверава и не ради ништа. Нећу то, о том потом.

Нова ствар, логовање, ака деловодник. Кад се пише овако нешто што треба да обради хиљаде случајева, нема друге него да се тури комад који ће да бележи шта се ради, и то нарочито грешке. Лакше је то после прелистати него бечити очи пола сата, корак по корак, док не наиђе случај.

ssavior_02log Nastavite sa čitanjem… “Историја екраноспаситеља (2)”

Историја екраноспаситеља (1)

Ретко ми се дешава да овако не знам одакле да почнем, јер могу да почнем са десет места и опет стигнем куд сам наумио. У недостатку јачег стваралачког поступка, дакле, опет класична хронологија. Од почетка. Осим што начело истовремености мало кеца ту хронологију у лево око, а почетака има колико ти душа иште.

Један од могућих почетака би био “опанчари иду боси”, односно она урбанизована легенда да нико није Цезар у свом селу, да су лекари најболеснији људи, да код електричара стално искаче осигурач… и да програмери највише кукају на софтвер. Ово би могла да буде контра томе, нешто као кад столар после разних витрина и фотеља направи себи хоклицу. Програмер пише нешто за себе, ех.

ssavior_skajpДакле, хронологија. Ћерка хтела да се венчају на плажи, а пошто је било бар 4-5 добрих фоткалица и један видео професионалац, фотки је било у изобиљу. И онда, ћаскајући са ћерком преко скајпа, приметим у позадини да је зет поставио да му се те фотке врте, да се смењују на сваких пет секунди, што је и иначе стандард. Ал’ није пустио то из неког посебног програма, него има такав скрин сејвер. Хм, а што немам ја? Па зато што то иде уз Виндоуз 7 а ја терам нешто друго. Хммм…

Nastavite sa čitanjem… “Историја екраноспаситеља (1)”