Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Кад се појавио Филтер 57, био је чудо од дизајна, те асиметрична кутија, те наопачке филтер, те некакав ребус са као змајем и кафицом, и приде Прешер(е)нови стихови о некаквој Уршки, на словеначком.
Ко би рекао да ће се ти стихови наћи укомпоновани у рад прогресивног бенда из 1975? Пази сад:
Бегнаград ето, свирају већ 40 година и још нису заборавили како се то ради. Но, има ту нешто о концепцији.
Да наставим овај јесењи
циркусциклус фотком из оне друге улице са састављеним крошњама. Таквих улица нема превише, мало зато што дрвеће не стигне да порасте толико, а мало и зато што су сокаци широки.
Ово је Цара Душана, од милоште звана “кара Душанова”, у време док је било нормално и дозвољено да се зезамо на рачун оних што пишу ц а читају к. Тамо где је сад семафор некад ми је био фото-кино клуб (опет постоји, али без оног -кино), назван ЦД13 по адреси, био је на броју тринаест. Ово је уједно и подсетник да сам прошле године само двапут имао истовремено и фоткалицу и возача и да се нисам много осевапио од фото сафарија са десног седишта.
(велика)
Иако је тек крај октобра и тек је 14:50, облачно је и делује као да је сутон. Штоно кажу, сноћкало се. Тихо суботње јесење… вече, помало хладно али бар не дува, нигде никог нема.
Крошње, која гола која зелена, па је под некима скоро мрак. Но, то је до својинских односа.
Слабо стижем да идем у госте, а још слабије да путујем из других разлога, па се онда вртим све по истим местима. Зато прибегавам другом трику – пустим да се места сама мењају. Треба само сачекати.
Јер, овде сам већ био. Ал’ то је моја стара улица, живописна већ због тих платана. Крошње су се овако саставиле још пре четрдесетак година, а коловоз није шала, ово је прављено да издржи теретни саобраћај ка Комбинату, чија се главна капија назире на крају улице. Овде могу да се возе четири аутомобила упоредо.
Добро, више не, јер увек има паркираних, због дућана са непарне стране и станова с парне. Ово је снимљено само четири сата након оне јучерашње.
Кажу да, ко погоди мету, промаши све остало. Е па нећемо тако, ево контре.
А онда је почела да се примиче јесен, миц по миц па за врат. Не бих имао ништа против јесени, кад не би била увод у још једну шмрљаву зиму, хладну, ветровиту и суву. Тако је и испало, оних десет сантиметара снега се развукло на цео јануар.
Но док не дође дотле, бар је шарено. Боје се мењају на сваких неколико дана, душу дало да се сфотка и ухвати атмосфера.
Ово је једна од оних (е, велика) где је скоро све погрешно, ал’ кад сам бирао фотку за данас нисам могао да изађем погледом из овог. Некако ме увлачи у призор.
Кад је легао нови Канон, башка ме обрадовала повишена осетљивост новог чипа. То би требало да значи да могу да шкљоцам са још мање светла него пре. И оно, није да није, успео сам понешто чему се нисам надао. Али, цена је зрно, које ми се понегде баш и не свиђа.
Има ту нешто о проласку на ћуприји и плаћању на мосту, или беше обратно.
(велика)
Ово ми се некако само нацртало пред објектив. Враћали смо се однекуд, и замало да заборавим фоткалицу у колима. Мој крај је миран, кола не закључавам, те сам се вратио више за казну, да мало педагошки делујем на своје памтило (мајмуне заборавни, враћаћеш се док не запамтиш да треба да се сетиш). И онда ми се укаже призор, па ти де одоли. А има ту и изазова.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: млад месец у мојој улици”
Те 1974. сам већ кренуо мало озбиљније да набављам албуме, међутим, касно. Већ крајем августа се некако десило да је Дом омладине изгорео, диско пребачен у амфитеатар музеја, и тамо почну да пуштају… диско. “Уна палома бланка”. Крај, готово, нема више.
Још јануара сам на тевеу видео “Чикаго” са тоном лака за косу на главама (истина, две године касније :)), налицкани и упеглани, дакле крај, готово… то сам већ рекао. Е ако је томе крај, шта ће ново да се појави? За Боувија се још није било толико чуло, знали смо да се крчка некакав глам рок и да ће сад да се фура неки десети имиџ, но до појаве стотина риба са боувијевским (енгр. bowieјевским) шишкама има да прође још скоро година, ово је јесен 1974.
И онда се појави Кокни Ребел и Стив Харли. Који је тада, на омоту албума, изгледао испијено, скоро премлаћено, у тотално нерокерском амбијенту (задње седиште лимузине са белим кожним седиштима – дакле код нас нису издали баш први албум него за сваки случај тек други). Купим то, одушевим се како је упрегнуо синтисајзере и какве текстове пише, аранжмани деловали мало суво али све скупа занимљиво. Тек много касније наватам, са првог албума, ово (мени звучи штогод тихо, одврните):
Дакле, сав тај глам рок је био само паковање. Ипак има ко да пише, за мене лично, мале рок симфоније. И није му једина.
Карневал је она зимска светковина кад ваља (јести) месо, дакле крај тамо неког поста. Другови чланови ће ваљда већ знати кад је то, све ми се чини негде фебруара, кад ваља обновити шта се из тела излучило током зиме. Дакле удри бригу на весеље.
У случају моје треће Италијанке у овој мешњи, и колико се ја уопште дознајем у тај језик, она пати јер је њему све карневал. Он се забавља, она сузе лије, оће д’умре. Мада овде не изгледа нарочито тужно, напротив:
Хм, штета што ово видим први пут, или је и то ко зна зашто добро. Јер бих се дефинитивно напалио, нема везе што сам тада био поприлично малолетан.
Дакле саставићу три Италијанке (значи обећао сам и једну за сутра, или кад стигнем током овог распуста), иако баш не волим то по систему тројки, ем је распарено ем није неки округао број, боље би било четири или осам…
Немам појма шта је то Мина и да ли је њено дружење са Лучом Батистијем ишло даље од заједничких наступа, и колико она пева његових ствари, и ко је ту с ким и како повезан. Мени је довољно да ми је ово трајно на плејлисти, онако за севап & севдах.
Нит је нека рокерка, нит је мој тип. Овај снимак је занимљив утолико што су још и те 1971. на РАИју имали боју, од које је нешто мало остало на овом снимку (изгледа намерно). Плејбек убада очајно, глумата такође, шминка… је ли могуће да је тада та количина била нормална? Леле…
Ово сам обећао себи да ћу једном, па ево саћу.
Од осамдесетих ми је остало то да се као слабо сећам да је нешто уопште било, међутим мало мало па ми наиђе нешто из тог времена, па испадне да је тога било ихај и фртаљ. Например ово.
Кад чујем “Ђана Нанини” то ми дође као нешто за успављивање, као “Иванина нана” (што му можда и јесте исто, у неку руку). А није уопште. Волим ове италијанске ствари јер имају богату мелодију, са распоном у који би стала бар три-четири данашња хита.
Сваки програмер је кад тад натрчао на муштерију која је имала генијалну идеју за додатак на апликацију, само да седнемо да то направимо, то свима треба, то ће да буде бум на тржишту, само ми то направи па да видиш, има да нас вуку за рукав, паре ће да пљуште. Очекивања од тога су ишла између “па да делимо паре”, преко “ово нема смисла да ми наплатиш, идеја је моја а ти ћеш то после наплатити другима” па до “подразумева се да је за мене цела апликација фрај, па ортаци смо”.
Е, да, како мали Перица то замишља.
То се обично завршавало тако да је додатак био написан, наплаћен слабо или никако, и после ником другом није требало. Али то није тема. Тема су моји мајстори.
Дође тако да се сређује којешта по кући, довршавају недовршени простори, дај сад док се има, после ко зна кад ћемо и како ћемо… и тако проз кућу продефилује неколико гарнитура мајстора. А пошто сам одавно кречана, фоткам редовно док раде. Ем тако фоткалица уместо мене памти кад је шта било, ем добро дође да се после ен година врати филм и тачно зна куд иде она цев или онај кабл.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ће д’изађем на телевизор, а?”