Author: Комшија

Једна од пре: био је тако леп и добар

Ово би требало да је насумична фотка из тзв једонистичког правца, тј све нешто око кујне. Међутим, то још не објашњава наслов, који потиче из интерне форе, коју опет зна цео град али… ма, објаснићу, о том потом.

Ствар се врти око кокошака. Кад се прави торта, прво се бира рецепт, а критеријум за избор је овог пута био суманут: у коју иде више јаја. Јер смо запатили кокошке.

eos_3236620140822_19_37_06

Испаде фотка округла па на ћоше – није баш квадратна, иако су на њој све саме кружне ствари (овде би, ради забуњивања, требало да убацим два-три поглавља о квадратури круга). Јесте оквир од стаклене посуде, округле да округлије не може за те паре, ал’ на слици је она ипак помало елиптична, не мош’ утрефити ту вертикалу, да објектив буде коаксијалан са посудом. Тј могло би, да је ово рађено у студију, ал’ ово сам уходио кухињу. Имао сам минут-два док су јаја стајала овако, а онда је ту улетео миксер и покварио сцену.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: био је тако леп и добар”

Ни налик другима

На ову сам песму био скоро заборавио. Није да је нисам сто година чуо – трајно ми је закована у плејлисту – него сам се увелико навикао на њу. Међутим, има и ко се није навикао, јер… ипак је то некакво изненађење. Стварно су тотално друкчији од других.

Овај снимак је можда најближи оригиналу, који више не умем да нађем. Ко зна, можда више ни не постоји. Препоручујем да се погледају и одслушају и остали снимци са ове листе, јер ова песма има истински култни статус. Нема ко је није извео, и то у време кад и бенд клинаца из подрума месне заједнице сматра да мора да свира своје ствари.

Nastavite sa čitanjem… “Ни налик другима”

Једна од пре: све боје снега (4)

Да наставим са оном шетњом од прекјуче – ево, прешао сам скоро триста метара, и ту ме спопадне нека брадата заврзлама. То ће бити лично… хм, који ли враг? Личи на деда Мраза, ал је обучен као амерички свети Никола (немачки санкт Николаус – Клаус – санта Клаус), који пак нема никакве везе са својим даном него га везују за божић. Тј не баш толико за божић него за цео период од дана захвалности па до њега (енгр. истог). С тим што се увелико упињу да то некако покрије и цео новембар, не би ли црни петак пао нешто раније.

Рачунајући да сам уштрикао бар пет добрих до тог тренутка, нисам био нешто лоше расположен кад ми је пришао и покушао нешто да ме орасположи. Залуд му труд, ех. Видим, овдашњи глумац аматер, град мало одрешио кесу па им ваљда даје неку кинту, вежба, ради на ко зна ком будућем лику, здао се својски, даје ми бомбону. Твоја брада лажна а моја је права… добро дај, сретна ти радња, сетићу се ваљда кад опет дођу унучићи, да им дам.

Нешто касније спазим га прекопута.

eos_3534420141229_17_34_04

(велика)

То “прекопута” схватити веома условно. Пута више нема. Ово је обријана главна улица, равна с краја на крај, нема ивичњака, нема коловоза, нема знакова, нема пешачких прелаза. Мали снежни плугови, они за тротоаре, се оријентишу тако што прте по средини и уз фасаде а гомилају између, а на сваких двадесетак метара просеку и попреко, да се остарели народ не изломи прескачући.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје снега (4)”

Једна од пре: киосци на оном тргу

Рекох да ћу о киосцима посебно. У ствари, већ сам једном сфоткао читаву серију са киосцима, али је време било шмрљаво новембарско, пролазника слабо нешто… није то то. Зато сам некако слаб на киоске, стално хоћу да поправим оцену, могу ја то боље.

Ово је снимљено годину или две раније од оног јуче (које сам снимио стојећи отприлике иза оног безбојног аутомобила у средини), исто зими али без снега. Што ми је покварило назив за данашњи чланак, али и даље може да носи “све боје” у називу.

kiosci_na_starom
(велика)

Ово је класичан синемаскрп, са подугачком експозицијом из руке (мало се и примећује на другом снимку здесна, код “Москве”). Овог пута нисам кренуо у соло шетњу, него смо пазарили нешто за унучиће. Дућан већ не постоји, затворен је на пролеће а уместо њега се накотила још једна коцкарница, камуфлирана у бункер. Зашто воле да немају прозоре, то би можда Достојевски  умео да објасни.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киосци на оном тргу”

Једна од пре: све боје снега (3)

Морам да признам да сам скоро заборавио из ког сам то ћошета снимио јучерашњу фотку – све сам био убеђен да сам стајао на јужном углу, међутим ништа се није слагало. А онда сам приметио она кола како излазе и схватио где сам то био – 30 метара даље.

Но, остало ми је нејасно одакле она љубичаста. Није тај билборд могао тамо да добаци, он је десетак метара удесно и прилично је високо. Но, на следећем снимку, још 30 метара даље, ми се разјаснило. Стварно плави сат, иако је већ 17:20 и то крајем децембра, кад би требало да је увелико мрак. Међутим, плави сат је имао своје мишљење о том мраку.

eos_3533820141229_17_20_36

(велика)

Та лилава (од милоште звана буљичаста) је мешавина плавог сата и наранџастих светиљки. Много боље од романтичне представе о овом крају коју сам запамтио као клинац, кад смо ту негде у пиљарници купили кестење – данашња светла су моћнија и боље изгледају на фоткама. Већ оштрим… хм, објектив за кад падне снег па одемо у град (а где смо то сад ако не у граду?).

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје снега (3)”

Једна од пре: све боје снега (2)

Знам да се прва звала “Све боје иња”, и да мора да сам имао бар још једну овакву, ал’ нека, ова се зове овако, са све двојком, јер је у мојој глави тај редослед. А и ону кад сам радио, то је било пре кенозоика него што сам имао чим да радим сирово, а ово је… да кажемо, ближе оном што сам хтео.

Док сам био основац, кад снег почне овако да изгледа, то је био крај. Крај лепе зиме, крај зимског распуста, крај санкања. Јер снег је пао колико је хтео да падне, отопио се тамо где се хода, бљузгавица се или поново смрзла или нашла начин да уђе у обућу. Чађ од грејања се таложила по снегу, и убрзо би једина бела места били кругови где се снег отопио око неке веће честице угља. Све је постајало ружно, и остајало тако до пролећа.

Данас су друге ствари ружне, али снег је лепши, кад га има.

eos_3533620141229_17_19_54 (велика)

У ствари, ни овај не изгледа нешто лепо преко дана – индустријска со, којом се посипају коловози и плочници, га обоји горе него кад се момци ручно потпиш(ај)у по њему. Ваљда што је та боја неорганска, а ова друга гарантовано органска, враг ће га знати. Нема више ни чађи, јер се велике зграде греју издалека или на гас; оно што се појединачне куће греју на угаљ и дрва не добацује довољно да га опраши.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: све боје снега (2)”

Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану

Не, није кафанска. Није ни виц. Ово је само један од луђих аутокрпова које сам успео да направим.

Под један, просторија. Историје онолико – како смо се прешли кад смо зидали, па на стандардна четири реда блокова, 4х25цм, додали још један за венац, па смо добили да је кров за тих 25цм виши него што је нормално. Тесарима све било нешто снеруке кад су правили кров.

eos_3528220141223_17_50_003

А онда, коју ћемо конструкцију, са столицама, са рукама… ај са рукама (тако се зову оне косе греде што подупиру неке друге греде). С тим што руке онда морају да штрче кроз забат, па шта, ми смо то тако хтели. А на крају, кад је то постало поткровље, прозори дођу тако високо да је таваница у кућици у истој равни са таваницом у собама. И сад то само треба све ставити на једну фотку.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: улазе Лобачевски и Ешер у кафану”

Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента

Игром случаја, те суботе смо били у Београду, и за дана још завршили шта смо имали. А онда се у повратку сетим шта смо оно видели у Ченти, и (чудо!) не заборавим да станем где треба.

Пријеле нам се лудајначе, па то је. А и светло се наместило, таман жути сат прелази у плави, а лудаје ко за изложбу.

e70_0055420161008_17_40_54

(велика)

Место је… кад се приђе са београдске стране, чим се пређе мост и прође Шербуљева кафана, нема педес метара. Не можете промашити.

Nastavite sa čitanjem… “Дани лудаје (7) – избачено одељење Чента”

Годишњи од три дана (8): вечерња шетња

Поред Римског купатила смо прошли још преподне, али нисам задовољан снимцима, делује да ћу прегоретине тешко закрпити (испоставило се као тачно). Плави је сат, сунце увелико зашло а Канон не да надокнађује мањак светла него после у обради имам проблема да то довољно угасим да ипак личи на вече.

e70_0031220160924_20_30_00Ово је захтевало да га у Лечењу заврнем за скоро две бленде, да би се уопште приметило да тамо у позадини, на оном хотелу и киосцима, светле сијалице. Клупе су већ на местима – док је трајао онај фолклор, пола их је било однето да би се направило гледалиште на тргу. Са два тракторчета неколицина момака их је покупила и разместила по парку за пола сата. И трава свуда подшишана (осим на једном тениском игралишту, које се изгледа дуго већ не користи), канте за отпатке уредно испражњене… Ипак смо у Србији, и овакве оазе опште организованости су баш ретке. И овде има понеки напуштен објекат, чак један огроман недовршен хотел на сред штрафте, ал’ и тај се некако уклапа, макар силуетом.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (8): вечерња шетња”

Годишњи од три дана (7): фолклор

У бањски фолклор спадају и разни сувенири. Сви смо ми, мање више, одрасли у кућама где се вукло бар по три комада којечега са натписом “Успомена из Врњачке Бање”. Шерпице, џезве, комади дрвета са фотком оне зграде са бродским прозорима. И мени би баба понекад испржила живинску (енгр. пилећу) џигерицу у таквој шерпици.

e70_0026120160924_13_53_44mТако преподневну шетњу проводимо шетајући се, и разгледајући сувенире. Примећујемо да та бањска култура иде тако далеко да домаћи нису нимало нападни, нико никог не вуче за рукав, нема торбара и изнад свега, ниоткуда не пиче народњаци! Оно, ни остала музика, напросто нико не одврће озвучење. Ако и то спада у фолклор, свака част.

Сувенир, ипак, купујем, али не ову досетку са слике него опет, по традицији, нешто што ће се дуго користити – пепељару. И то са натписом на ћирилици, која се и овде нешто проредила.

Да ли је од тог ваздуха или од те воде, обрћемо поприличну шетњу – од хотела до кружног тока (практично првог већег трга кад се уђе са друма) па скроз до другог краја шеталишта и, наравно, назад. Уз мост најближи центру има два кафића са огромним терасама. Један сам снимио претходно вече, јер има занимљиво окачена светла, али на крају нисам био задовољан резултатом. Нису, изгледа, ни они задовољни пазаром – вазда им столови зврје празни, док код ових лево треба оштро око да се упеца место. Хватамо једно, наравно, ваљда и ти редовни гости знају зашто седају баш ту.

e70_0027220160924_14_33_02Нешто се изменило и у том фолклору око турске домаће кафе. Некад се добијала коцка-две шећера и готово. Сад како где, осим шећера следи и понеки слаткиш. Пре два дана, у Београду, у безвезном кафићу на паркингу тржног центра, добили смо слатко од грожђа са прописном чашом ледене воде, као да смо неки гости. Овде, један комад ратлука замотан у целофан. А и сладолед је одличан, и Канон некако изабра да га изоштри ваљано, а можда сам почео да улазим у штос са тим шта он ради и шта ја треба да му радим.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана (7): фолклор”