Author: Комшија

Једна од пре: поново ради Кантина

Да ли је истовременост, ил’ ко зна шта ли је, тек десило се да су се овде скупиле три ствари – она кафанска серија од лане, и то са два истакнута члана скупљена на једном месту.

Прво, локација је већ била посећена, пре једанаест година. А сад је дошло време да се посети поново, јер је госпоја Злата, која је некад радила у Банатској, од пре пар година кренула соло, са врло једноставним рецептом: добра банатска кујна, са нагласком на чорбе и кобасице, и увек неко занимљиво пиво. И то смо оверили једним недељским ручком у част рођендана једног од унучића.

eos_42421~20160828_14_20_58

Фонтана поново ради, али кажу да су старе цеви попуцале, да су морали да лупају бетон и наново ураде зидић. Са прскалицама су мало оманули, не добацују. Статуа треба да се купа (имам и фотку изблиза где се види да она ту клечи на једном повеликом сому), поправиће кад стигну.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: поново ради Кантина”

Класика, симфонијска, оркестрована

Не волим да правим тројке, то ми је некако распар, али овог пута чиним изузетак. А можда ћу наставити и са четвртим делом, управо ми пада на ум шта овде фали на мом списку рок симфонија… Дакле имали смо први имагинарни албум Корни Групе, имали смо Флојда одсвираног тачно како је то пјесник хтио ријет, е сад нам треба једно преуређење један аранжман једна транскрипција за симфонијски оркестар.

Без певања овог пута. Когод да је ово прерађивао, схватио је то тако да гласови немају шта да траже у симфонијском оркестру. Зашто и откуд баш Јапанци то да ураде, немам појма, али како рече један у коментару “па неко је морао”.

Ово није цео снимак; пре годину-две кад сам ово нашао, исто сам се патио да нађем уцело, и нешто ми се чини да сам као успео али да је и у том најкомплетнијем снимку фалило понеко парче. Цевка је као кад се ишло у Темишвар у шверц, никад не знаш шта ћеш наћи а чега је нестало. Постоји бар комплетан снимак без слике, дај шта даш.

Nastavite sa čitanjem… “Класика, симфонијска, оркестрована”

Сива Америка: и људи

Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.

Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.

DSCF1381

(велика)

Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: и људи”

Сива Америка: плажа

Очекивало би се да плажа бар буде шарена, да те кућице за одмор буду живахне, ипак је то за туристе. Међутим јок, плажа за туристе је она хотелска, а и на тим хотелима је шарен само неон и понека оближња зградица са бајаги графитима, тј осликаним зидом према булевару, којих има свега две-три. Ова плажа је далеко од хотела, то је за домороце и остале мештане. Туристи ако је нађу, нађу.

Те су онда ту куће за оне који ту живе, или можда издају, не види се издалека јер домаћи и туристи изгледају исто. Америчког туристу можете познати с километра кад је у иностранству; кад је туриста код куће, цврц.

dscf4326

(велика)

Ово сам снимио због постројених галебова, некако су ми изгледали као жири на уметничком клизању. И у галебове сам се, у ствари, разочарао. Навикао са Јадрана да су галебови бели, бели, дођем на Атлантик а они сиви са нешто белог. Бар им је звук исти, и забавно је посматрати како се отимају за клопу.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: плажа”

Сива Америка: иза кафане

Међу честим мотивима на фоткама из америчке фазе су ми паркинзи, и то они уз тржне центре. Зашто? Јебига. Морало са зарадити за… ма не, њихов леба нема кору, скупи су амерички зуби, него ето на тај посао оде по цео дан, и онда предвече, ако се већ и иде некуд, иде се у пазар. А кад се даме задрже у дућану, изађем на пуш паузу, и фоткам.

Радио сам то и у Београду, после, па се накупило разних слика са вревом, трамвајима и осталим, јер је од дућанских врата до таквог видика три метра. У Америци, међутим, дућани су већином шутнути даље, у своје улице, да се не мешају са пристојним светом, и тамо се групишу око паркинга, муштерије да им приђу ближе.

dscf4167

(велика)

Стандардизација је то нама дала, да овде ни по чему не можете да наслутите да сте на 4км од плаже. У ствари, ово би могло исто овако да изгледа било где, јер се не исплати да се развијају посебни модели било чега за појединачне крајеве. Чак и у Њу Мексику и још пар места где постоје неки прописи да се одржава класична месна архитектура, ове улице куд су протерани дућани успевају да за њих то не важи.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: иза кафане”

Сива Америка: Сан Франциско

Колико год да Сан Франциско чини изузетак у многим погледима (један међу ређим градовима тамо чије име не изговарамо најближе домородачком Сен Френсиско, него овако), и чак је и нешто шаренији, кад сам бирао фотке за ову обраду, проблем је био само у томе што је кандидата било превише.

Мада, да не грешим душу, нашао сам неколико зграда у боји, једна чак нешто јоргованско лилава, ал’ ту је власник држао продавницу музичких цедеова. Наглашавам да је власник, јер неко под киријом сигурно не би имао пара да убеди издавача простора да префарба целу кућу.

DSCF0565

(велика)

Град јесте шарен по неким другим питањима – има оних степеништа са кићеним оградама, има украса по фасадама, чак би се могло рећи да има и некакву архитектуру, мада би се по нашим стандардима то све сматрало за привремене објекте – скоро све је од дрвета.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: Сан Франциско”

Сива Америка: Волмартов паркинг

И наравно, таман кад стигне нова фоткалица, и први пут је изнесем из куће, нацрта се баш облачно, оловно време, а и то куд смо кренули (ћерка вози, могу да фоткам успут!) није баш неко место него Волмарт. А баш сам хтео да видим да ли ће Фуџи да тера лепше боје него она Коника.

И јесте осветлао образ на успутном зеленишу, свака му част, а кад смо тамо стигли оставио сам га у колима. Јер у Волмарту је тужно, особље сморено, хучи вентилација али не успева да однесе мирисе пластике и детерџената, сви нешто покуњени и потиштени, јер то је Волмарт. Једни што јадни морају да раде у њему, други што немају пара да пазаре на неком веселијем месту.  И све сиво осим цена и реклама. И баш тих дана, нова колица, загасито суморно сива. Бар не шкрипе, још нису провела довољно напољу на сунцу и влази. Претходна су била плава. На паркингу, користим прилику да иштрикам једну серију.

DSCF0139

(велика)

Онај зид неким чудом није сив – све те кутије од шљако блокова су по правилу у боји камена којим су обложене. Волмарт се потрудио да бар споља изгледа другачије. Изнутра, пак, сваки изгледа исто, нема везе у ком крају САДа са налазите. Од оне буке и тихе људске вреве некад вам се мало сманта у глави, и одједном не знате у ком сте граду, дође вам да кренете ка излазу само да видите шта ли је то напољу.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: Волмартов паркинг”

Сива Америка: дизалице

Макавејев је својевремено написао да “Америка има дивну декаденцију, тамо је чак и ђубре шарено”. Али, то су биле веселе шездесете и ране седамдесете. Амери су се отад дали у пригушивање боја, као да желе да и тако покажу да од онога није остало ништа.

Оно, има шарених ствари, али на њима је обично одштампана цена. Не мислим на цену за шарене ствари, оне су и даље сивкасте, шућмурасте, пригушених тонова – мислим на саму цедуљу са ценом, или на етикету на омоту. То је дречкаво, то урла. Одевни предмет унутра најчешће није у боји, а и ако јесте, пригушена је. Неке ствари ни не постојео у бојама (нпр. мушке чарапе).

Није да је баш све сиво, али… скоро. Кад купите кола боје шампањца, то је некаква сива са благо бордо нијансом. Сличне песничке бравуре су употребљене и за називе осталих сличних, хм, боја.

cranes_dscf4130

(велика)

Кад сам једном приметио ово, нисам могао више да га не видим. А онда сам хтео да то имам и на фотографији, да све што је довољно близу сиве буде баш сиво. Тражио сам да ли постоји неки овакав филтер, но тада, пре осам-девет година, није га било, па сам ово радио ручно, у Патуљку.

Nastavite sa čitanjem… “Сива Америка: дизалице”

Пази, стварно класика

Једна од разлика између рока и класике је била и у томе што се класика увек изводи по нотама, свира се тачно онако како је записана. Интерпретације се разликују у брзини (јер није била баш записана, понекад само описана), понекад у распореду по инструментима, понекад по гласноћи појединих инструмената. Или се комад за клавир уради за цео оркестар, или пак обратно. Рокери су ту увек давали себи већу слободу.

Ту пре свега мислим на оно кад рокери изводе песме других рокера, али и кад се дохвате Баха. Или Руса. Ту се даје мало машти на вољу, ноте се додају, убацују се инструменти који композитору нису ни падали на ум, или чак нису ни постојали.

А обратно? Да симфонијски оркестар изведе нешто рокерско? Па, чули смо то сто пута, онај симфонијски бенд из Лондона је наштанцовао гомилу албума на ту тему, изводили су свашта. М, да, али то су биле обраде, транскрипције, танте за кукурику – ако ви обрађујете нашу музику и ми ћемо вашу. Познаћете мелодију, али ће да звучи као да је компонована сто година раније – ви сте радили то исто, само сте возили времеплов у супротном смеру.

Међутим:

Преслушај па читај даље.

Nastavite sa čitanjem… “Пази, стварно класика”

Упоредни почетак

Једно од начела која су довела до начела истовремености је оно да су неке идеје толико саме по себи јаке, да ће наћи начина да се појаве, све и да кроз сто година неко измисли времеплов (енгр. временску машину) и врати се овосад да убије њеног доносиоца. Неке су толико јаке и нестрпљиве да се појаве упоредо на више места, у отприлике исто време. Историјско-материјалистички речено, квантитет (предуслови!) буде толико трудан да ће да роди тај квалитет па макар на лакат, или на неколико.

Тако је било и са Глугенијем. Не само што је имао онолико претходника (који су од хардвера имали неке помичне траке са речима и картон са рупама кроз које су се те glug02речи читале), него што се до нових отеловљења тог духа долазило разним заобилазним путевима.

Глугеније II Немогући има поприличну историју. Испочетка, те 1991, уопште није био намењен томе, него је требало да буде генератор лозинки. Захтевало се* од њега да прави речи које би личиле на обичне, звучале скоро познато, а биле скроз нове, те би се тако лако памтиле а не би постојале у речницима.

Nastavite sa čitanjem… “Упоредни почетак”