Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Krajem sedamdesetih, dok se poštena mladež mlatila oko punka i new wavea, neko od muzičkih urednika u staroj nam zemlji se dosetio da nam servira američki stadionski rok. Za par godina diskografske kuće su nas počastile sa četiri albuma grupe Styx. Ako je za utehu, te ploče su bile i ono najbolje što su ostavili iza sebe. 
To nije muzika na koju se palim, prošla je pored mene kao da je nije ni bilo. Zapamtio sam samo jednu pesmu. 
Napisao sam tekst za blog i zadovoljan odlazim na spavanje. Nije mi trebalo ni pet minuta da se rastavim od ovoga sveta, i dok sanjam Igora Popovića kako peva “San je jak/ u njemu ti i ja/kaplje mrak/sa tvojih usana…”, začujem Juniora kako se dere iz svoje sobe: “Oh, my God, Oh, my God, Oh, my God…”
“I’m coming”, proradi u meni očiski instikt pre no što sam se pribrao… Šta je, bre, ovo? 
Wet dreams ili Junior gleda američku pornjavu u sitan sat? Zašto ne gleda nemačke, mislim se onako bunovan, ako naša Vlada to toplo preporučuje… 
U svrhu promene svesti & radne etike…
Ni jedno, ni drugo!
Čitao sam intervju sa članovima jedne od poznatijih svetskih grupa. Novinar se raspituje o tome kada će album, tvrdi da je publika željna novih pesama, a muzičari iz grupe vrdaju dupetom i daju neodređene odgovore. Krenuli su, kao, sa pripremom novih pesama, pa malo ih merkaju s leva, pa onda s desna, pa spreda, pa straga, pa ovako, pa onako, čekaju termine u studiju, pa prezauzetog producenta koga su izabrali posle beskonačnih rasprava koje su ličile na jedno od zasedanja UN. Onih na kojima se danima, mesecima, godinama, “usaglašavaju stavovi”… Sve mi se čini da nemaju ništa. A i publika će dobiti upravo to – ništa.
Ovima ne treba ništa, sem malo slobodnog (medijskog) prostora.
Pa šta bude…
Danas smo se prvi put sreli posle nekoliko godina. Kurtoazno se pozdravili i pitali za zdravlje. Ruka ti je, nekada, bila čvršća.
I vratilo se sve ono što smo mislili da smo zaboravili…
You’re tearing me apart
Crushing me inside
You used to lift me up
Now you get me down
Odavno se nisam tako slatko nasmejao pregledajući stare klipove. Obratite pažnju na gitaristu i styling kompletne grupe.
Ko bi mogao i da nasluti u vreme snimanja da će se iz ovoga izroditi nešto sasvim drugo.
Ako pitate bilo kog rokera zašto je počeo da svira, odgovor će u većini slučajeva biti isti. Zbog devojaka. Oni koji tvrde suprotno su previše stidljivi ili lažu. 
Pa je sasvim normalno to što žene, a pogotovo dogodovštine sa njima, predstavljaju jednu od ključnih tema popularne muzike. 
Odnos muškarca i žene je platonski ako se ne desi ono. A priča o tome se, najčešće, zavija u eufemizme i oblandu od više slojeva kako se čuvari morala ne bi dosetili. Koliko je ko već vešt sa rečima. 
Za P.P. Arnold sam prvi put čuo od Keitha Emersona. U jednom od svojih intervjua, još dok je bio u The Nice, pomenuo je da je najranija postava ove grupe bila prateći bend ovoj pevačici. Zapitao sam se ko je ona bila kada su joj ovi vrsni muzičari “držali leđa”.
Na odgovor sam morao poduže da pričekam: niko nije imao njene snimke. 
Kada je Jeff Beck napustio Yardbirdse usred uspešne američke turneje, svi su se uhvatili za glavu i zapitali se koji mu je… Iz današnje pameti, to je bio logičan potez, jer sa Yarbirdsima nije više imao šta da traži – već je bio miljama daleko ispred njih, u razmišljanju. Veoma mlad i pod adrenalinom, napravio je svoju grupu sa kojom je tokom 1967. godine svirao po klubovima u Londonu. Prva inkarnacija The Jeff Beck Group uključivala je danas velike muzičke zvezde: Ronniea Wooda na ritam gitari, Roda Stewarta kao pevača, a ritam sekcija se menjala od svirke do svirke.
Kada se postava grupe ustalila, Beck je snimio jedan od najboljih albuma svih vremena, Truth (1968), otišao sa njom na svirke po Americi, a kada su se vratili sve je rasturio. Mladost – ludost!
Nama samo ostaje da se pitamo kako bi rok muzika danas izgledala da se to nije desilo.
Pre neki mesec bivši ministar zdravlja je, kao iskusan lekar, postavio dijagnozu da su Srbi “masni i depresivni”. Ovo “masni” verovatno znači da će neprijatelji lakše da nas nataknu na kolac, a “depresivni” da građani ne valjaju čim su zaboravili da se raduju.
Kako god da tumačimo njegove reči, loše nam se piše.
Doduše, u sličnom tekstu neki od novinara je ustvrdio da smo manje depresivni od Hrvata i Crnogoraca. Baš me je utešio.
Putevi Gospodnji su nedokučivi!
Dok lutam Londonom, pažnju mi privlači omot ploče koja stoji u izlogu. Na njemu ne piše ništa, samo slika dečaka i njegove oči koje gledaju pravo u mene. One su tople, zrače nevinošću. Ulazim u prodavnicu, raspitujem se o albumu iz izloga i kupujem.
Ispostavilo se da mi je to jedna od boljih kupovina u životu. 