Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pretpostavljam da se većina ljudi koji navraćaju ovamo seća “Džuboksa“, časopisa iz sedamdesetih koji je pretekao u osamdesete pre nego što se tiho ugasio. A da li se ko seća “Džuboks magazina” iz šezdesetih? Prvog jugoslovenskog muzičkog časopisa posvećenog rok muzici, čiji je urednik bio legendarni Nikola Karaklajić. I ja ga se slabo sećam, još sam bio klinac. Na žalost, nisam sačuvao ni jedan broj.
Ali sam sačuvao nešto drugo – nekoliko flexi diskova koji su, ponekad, objavljivani uz njega.
I can’t breakaway, though you make me cry
I can’t breakaway, I can’t say goodbye
No I’ll never, never breakaway from you
E, ovo je prava ženska ljubav. Iz aviona se vidi da pripada nekim drugim vremenima. Kada je sve bilo mnogo jednostavnije.
Danas, kada su se žene “izborile za emancipaciju” koja im se svakodnevno lupa o glavu, nikako ne mogu da se odluče šta bi da budu.
Stiskavac je pomalo zaboravljena kategorija. Vukajlija daje jednu od mogućih definicija:
Ples koji se, po priči moje keve, izvodio na žurkama (tada se to zvalo igranke) u sali za fizičko, ponekad i u mesnoj zajednici. Momak i devojka bi se priljubili jedno uz drugo i tako igrali. Za sramežljive, patrijarhalno vaspitane devojke tog doba, ovakav ples često je bio veoma neprijatan, zbog straha da ih neko ne vidi sa momkom dok se grle, a pogotovu dok se ljube! Većini njih se na tim igrankama desilo i prvo ljubavno iskustvo, prvi poljubac, pa ove igranke često ostaju u prelepom sećanju.
Znači, laganica sa ljubavnom tematikom uz koju se sve ubrzanije diše. 
U jednom od intervjua Dado Topić je ispričao sledeću anegdotu koja ide, otprilike, ovako:
Svirali smo skoro gažu na nekom od zagrebačkih fakulteta. Vedran (Božić), Rale (Divjak) i ja. Prašili smo skoro dva sata obrade i naše stvari. Svirka je bila odlična, publika zadovoljna, pevali su sa nama ono što su znali. Posle svirke, priđe nam jedan klinac i kaže:
– Dećki, niste loši. Mogli ste malo bolje da odsvirate stvari od one stare grupe Time. Znate li koje?
Malac je imao sreću što je to rekao Dadu, koji je fini čovek. Da je umesto njega bio Milić Vukašinović, leteo bi kao frisbee po sali. 
Oduvek sam želela da pišem pesme. U tinejdžerskim godinama sam to želela više od svega. Ali mi se nije dalo. Zavidela sam ljudima koji su na taj način mogli da iskažu svoja osećanja i da to urade na pravi način. Nisam mogla da zamislim sebe ni blizu takvih ljudi.
A onda je došlo do preokreta.
Guinnevere had green eyes
Like yours, mi’lady, like yours…
Slušam ove stihove dobrih četrdeset pet godina redovno i svaki put sam ponovo u čudu znajući priču koja stoji iza. Trenutak neverovatne lucidnosti, ludila, nadahnuća, proviđenje…
Ili od svega pomenutog po malo.
Razvod je teška stvar. Kada izgubiš voljenu osobu, moraš nešto da menjaš. Posle početnog šoka, neizbežne patnje i uobičajenog preispitivanja ko je za šta kriv, vreme je da se krene drugim putem. Žene to brzo i elegantno rešavaju: promene boju kose, frizuru i daju se u poteru za novim muškarcem. “Da vidi, bitanga, šta je izgubio”. 
Pevačice, za svaki slučaj, promene i žanr koji pevaju. 
Pre neku noć zatekao sam se sa društvom u virtuelnoj kafani. Činimo to s vremena na vreme, tek toliko da razmenimo misli i preporuke za slušanje. Niko od nas ne može sam da se izbori sa gomilama muzičkog đubreta koje redovno izlazi u sve većim količinama.
Jedan od tih drugara se upravo vratio sa neke svirke na kojoj se dobro proveo, pa je potegao priču kako smo potpuno zapostavili domaće izvođače. Komisijski smo se složili da je to tačno i dogovorili se da za naredno okupljanje svako od nas izbunari nešto interesantno.
Još samo kada bih znao odakle da krenem…
Taman sam počeo da varim ručak i da se opuštam posle napornog dana, kada mi je zazvrčao telefon. Комшија, ovdašnji, piše mi na ekranu. U trenu, pomislim da se nešto ružno nije desilo, pa odmah odbacim tu misao. Znao je on, i iz pečalbe, da pozove (daleko je Amerika), da se malo ispričamo. 
– Ajd’, izađi na sokak.
– Izlazim…
Reči su, ponekad, brže od pameti. Dok se obuvam, mislim kako kod nas nema sokaka. I ne znam šta me napolju čeka. Dešavalo se, da posle ovakvih poziva, zateknem na ulici samo nepoznatog dostavljača koji mi uruči pozdrav prijatelja. I produži svojim putem…
Negde na polovini moje ulice, zvane sokak, ugledam Комшију. Sa sve gospođom. Aiiiii, kakve neočekivane radosti! 
Lep je i sunčan dan, leto ‘81. Švrljam bez nekog cilja po Oxford Streetu i zevam u izloge čekajući drugara da se odnekud pojavi. Pa da palimo dalje. Dogovorili smo se da obavezno popijemo po pivce u pabu The Swan i odmorimo malo u njihovom komšiluku, ispod prvog slobodnog drveta: Hyde Park je već sa druge strane ulice. 
Pažnju mi privlači tabla na kojoj piše Records Imports i osećam kako me adrenalin udara. U trenutku odbacujem važna upozorenja koje mi šalje mali mozak. Ono, kako nisam nikakav karakter kada ne mogu da odolim iskušenju, kao i najvažnije pravilo koje smo na turneji sami ustanovili: da nikada ne ulazimo u prodavnice ploča sa svim parama koje imamo. 
Hrabro silazim u podrum prepuštajući se znatiželji. 