Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
If the sun refused to shine,
I would still be loving you.
When mountains crumble to the sea,
there will still be you and me.
Ovo su stihovi na koje je svaka žena slaba, a suze krenu da teku potocima. Radosnice. 🙂
Posle početnog emotivnog udara sledi klasična tvrdnja kojom se svakom poštenom muškarcu razbije glava: “Kako on voli svoju ženu, a ne kao ti!” 🙂
Bolje je da me, u tom trenutku, udari kamenom! 🙂
U toku je festival u Woodstocku. Kiša pljušti kao iz kabla, a na pozornici je Melanie. Peva What Have They Done To My Song, Ma. Kao da je neko namerno dogovorio trenutak susreta pesme i kiše. U trenutku kada kiša prestaje da pada, okupljena publika počinje da pali sveće.
Melani je bila toliko dirnuta prizorom da je odmah napisala pesmu, kao uspomenu na taj nastup.
Obrade tuđih pesma su sasvim uobičajena stvar u muzici. Često se dešavalo da su bile bolje od originalnih snimaka. Pa su tako nastavljale da žive svoj novi život.
Neuobičajeno je da originalni autor uzme veliko učešće u reinkarnaciji sopstvene pesme.
Da krenemo malo u lov na mlade talente?
Celi život ih lovim. Mislim, mlade talente. Da sam tamo gde sam mogao da budem, grdnu lovu bih zgrnuo. A nisam. 
Što ne znači da sam pogrešno „ tipovao“. Sam sam kriv – nisam otišao kada je trebalo.
Thinkin’ ’bout thinkin’ of you
Summertime think it was June
Yeah, I think it was June
Layin’ back head on the grass
Chewing gum havin’ some laughs
Yeah, havin’ some laughs
Letnja šema, laka muzika, poznata tema…
Svako od nas ima sopstvenu priču o prvoj ljubavi. Koja može da zvuči i ovako.
Ne mora da bude velika, važno je da se pamti. 
We know what you’re doing
We know what you’ve got
We know how you got it
But we don’t talk a lot
Praviš pop muziku za mase, a baviš se tajnim službama? Ne ide to tako…
Someday they won’t let you, so now you must agree
The times they are a-telling, and the changing isn’t free
You’ve read it in the tea leaves, and the tracks are on TV
Beware the savage jaw of 1984
Sunce ti žareno, Bowie je ovo napisao pre četrdeset godina a mi to danas živimo!
Doduše, ideja nije njegova. Prepisujem sa Wikipedije.
Pre nekoliko dana sretnem Simu. Na pijaci. I on i ja cimamo kese, pune su nam ruke. Teško je danas biti dobar domaćin. 
Pitamo se za junačko zdravlje, žene & decu, kada on ispali:
– Znaš, čitam ono što pišeš na blogu…
– I?
– Nisi tvrd kao nekada, smekšao si sa godinama.
Da mi je ovo rekla neka ženska, zabrinuo bih se. 🙂 Al’ Sima to da mi kaže… 
Uvek kada se setim Whitney Houston spopadne me neka muka. Sudbina se gadno poigrala sa tom talentovanom & lepom ženom. Kao i sa mnom.
S. je bila pljunuta Whitney, samo joj se boja kože razlikovala. Čak je i fantastično pevala. Iza Whitney su ostale antologijske pesme, a iza S. i mene – ništa.
I da priča ne bi otišla na stranu propalih ljubavi i utopila se u patetici, da se pozabavimo današnjom pesmom.
Čini mi se da sam već pominjao moj prvi susret sa Zappom. Taj trenutak je bio tako traumatičan da sam ga posle toga godinama izbegavao. No, to nije jedini slučaj. Još jednom mi se omaklo, iako su se svi znaci upozorenja nalazili na samom omotu.
Ne sećam se više ko je nabavio album grupe Atilla. Sa omota su gledala dva blentava lika obučena u srednjovekovne oklope, valjda da asociraju na najvećeg osvajača svih vremena, a jedan od njih, onaj buljavi, imao je frizuru kao je došao sa francuskog dvora iz perioda vladavine dinastije Lujeva.
Ko god da je pravio omot, ne zna istoriju jer je pomešao dve epohe koje deli, otprilike, hiljadu i dve stotine godina. 